Havana

Havana

vreme je stalo, ljudi samo nastavili
da plešu, dane i noći pokreće zvuk
gitare, vreme je stalo ali su ljudi ostali
isti, dobri i raspevani, bogati emocijama,
uvek sa osmehom, fasade oronule ali
duh mladosti prolazi ulicama, ništa nije
što pesma ne otpeva, tiha i brza,
vesela i tužna, Havana živi svoj
salsa život, gde ples otkriva i čuva
život, nepokoren duh, sećanje na
odbranu svoje pesme, slobode,
el comandante hasta siempre,
i svi koji dođu osete taj miris
slobode, kako čovek koji je
slobodan živi za emociju i novi
dan, na kraju nije vreme stalo,
tamo je gitara mera otkucaja srca,
Havana.

 

Korana

ime ti je lepo, slapovi još lepši,
nosiš tiho sva sećanja, pamtiš parove,
gledaš kako im posle deca rastu, naučiš ih da plivaju,
da pored tebe nekad pate,da se raduju posle, da kažu da,
da odu posle ne, vraćaju se onda iz daleka, da oslušnu tvoje slapove, kako
bi im ti reko naše mladosti nešto od toga vratila,
a ti tiho nosiš i miluješ uspomene,
negde ih čuvaš kad prođeš dalje,
pa kad jednom star dođem,
da se oprostimo, kad ja stanem,
ti ćeš me odneti tiho, tamo gde
sam svoje detinjstvo već zaboravio,
kod tog malog dečaka, sa loptom,
da mu kažem kakav ga lep put čeka!

 

Vozom u beskraj

Volim vozove i kao sve što
više ne koristim, volim baš onako jako.
Kao dete voz mi je dovodio babe i dedu, uvek
su babe te kojih ima više to vidite i sami, a u njihovim
torbama igračka, slatkiši i taj veliki treptaj uzbuđenja
što su došli, vodili me da ih čekam, i kad smo ispraćali vodili
me i tad, al sam bio tužan, nekako navikao a oni odoše.
Taj miris perona, mir, koraci ljudi koji putuju i taj tako bezlični i mrtvi
glas spikera koji objavljuje dolazak i odlazak vozova, sve mi to fali sada, čak da
ne verujete i taj glas spikera, mešavina umora, ravnodušnosti i životnog
razočarenja radnom pozicijom. Voleo sam železničare i njihove uniorme,
bio sam mali pa nisam stigao da ih pitam jel im u onim crnim torbama
koje su ama baš svi nosili.. doručak? neke karte?, al šta će ti karta nemoš van
šina, al eto pojma nemam što su ih svi imali. Nekada su vozovima dolazili i roditelji,
sa školovanja, njima sam se najviše radovao. Kada bi sada otišao do mog
rodnog grada voleo bih da uveče odem na stanicu, sam, prvi put nikoga ne bi sačekao
al mislim da bi sve video kada bi čuo da voz dolazi u stanicu. Mislim da me oni ne bi videli, tražili
bi malog dečaka koji ih je sve čekao, nekad. Bili bi malo i onda vozom otišli u beskraj, dugo mašući.

 

Jeleni i Ivani

neće ovo biti reči koje ćete čitati
svojoj deci, niti se pitati zašto ih pišem,
niti ćete biti ja sada niti ću ja biti vas dve,
tada kada budete nekome sve, kada budete imali
svoja imena koja će vam biti uvek ispred vašeg,
oči koje će vas tražiti, i male ruke kojima ćete biti toplina,
životna, to je trka koju morate otrčati a ja sam mali trener koji vas sprema
uvek samo sa onim što zna, čekajući da se probudi najbolji deo vas,
nekada u budućnosti, da obriše moje greške, sve loše puteve
gde sam išao da ne krenete njima, želim vam malo raskrsnica al
mudrih skretanja, želim da ne gledate u retrovizor jer sve
što gledate napred brzo ide iza vas, želim da se radujete životu
jer to je film koji je samo vaš, tu ne igrajte sporedne uloge,
i kad je loše dobro je,to samo život traži ravnotežu,
kad se ljulja budi pampur mali koji ne potone,
cvetić koji nekad i sam raste, gde je puno cveća i korov
se uplete, i ako sve nije valjalo sa moje strane to je dobro i
po mene i po vas, bar sam uradio sve pogrešno pa će vašem
malom detetu biti bolje, ako sam uradio sve dobro onda ne valja opet,
jer ste tu da budete bolje, takva je igra, takav je film ovaj vaš, i budućnost
uvek obesmisli svačiji život tako će i moj, sve dileme postaju smešne,
a problemi mali, ali pustite to to je moj bagaž, vi svoj nosite stameno,
gledajući da uvek imate svoj hod jer će u te stope vrlo brzo neko
malo dete stati koje će gledati koliko ste uspravne, i ne nasedajte na
kuglu oko noge da sam vam ja dao život, nisam nego sam kroz vaš
oplemenio svoj, vi ste tu za one koje dolaze, da vaša trka ne zakasni sa
štafetom e to vam želim kćeri moje.

 

Malograđanski life code

Obuci se tako sitan u najsjanije odelo,
kreni da zaboravljaš odakle si krenuo,
dobrotu zgazi novim cipelama ako je u
tebi malo i bilo, gledaj da veštački osmeh nikada ne
skidaš, čak ni kad spavaš, lepe reči prosipaj lako,
zakuni se u sve još ujutro, nateraj nas da pomislimo da si čovek
koji se gleda u ogledalu, pusti vampira ni ti nemaš odraz,
imaš misao da se tako postaje čovek,
sa novcem gradi svoju ličnost, sve dok na njega
ne počne i tvoj život da šuška, jer ti šuškaš,
i dok je papira toga ti se osećaš vrednim, taman sa
onoliko nula koliko novčanica ima, dodaj još neku, svoju,
jer kad nestane novca, kad ostaneš bez tog plašta zlobe
i taštine koji sija dok si oblepljen novcem, ostaćeš mali
sa nekad plaćenom velikom senkom i nestaćeš
jer će se nova prikaza mesto tebe šepuriti, zato trči
da nam pokažeš ama baš svaki kompleks koji te jeo,
da igračku koju nisi imao nadomeste konjske snage i zvuk motora,
da svi kažemo kako si najlepši ali pazi da imaš dovoljno novca
jer kad nestane, nestaćemo i mi koji štikliramo
svaki tvoj potez. U crkvi se rugaj Bogu iz prvog reda,
sirotinju daruj sa pola kifle drhtavom rukom,
sažaljenje opisuj kao slabost a lopovluk kao vrhunskim
dostignućem. Deca neka liče na tebe i njih si novcem napravio,
pa plati ženi da kaže da si najbolji od svih, plati malo više da i
ona odglumi dobro, zaboravi na sve iz detinjstva, oni znaju ko si,
a ti nam pleši i zaliči na nekog baš onog lošeg junaka
iz bajke koju nisi stigao da pročitaš, i sve nam to slikaj
da uživamo u tvom osmehu koji je baš smešan.

 

Poruka bez boce

a kad nemaš blizu more,
sa bocom bi krenule priče,
bolje ovako, poruku čuvaš u sebi,
a kad je pošalješ, ako još zažmiriš,
ona će stići, jednog dana kada već zaboraviš
možda u snu, možda u sred dana, onako iznenada,
kao perce u “Forrest Gampu” baš onome kome si
poslao, eto ne reba ti boca, komplikuje to sa morem,
struje, i ko će već to naći, a ekološki je neprihvatljiv način
slanja emocija, ipak je bezveze da napišeš nešto lepo
a to završi na prekršajnoj prijavi, to zaista uništava svaku
narednu emotivnu akciju.

 

Zašto nikada nisam gostovao u “Nedeljom u 2”

Nisam imao odgovarajuću kravatu,
ni odelo,
ne daju u šorcu,
a lak sam na priču,
neobaveznu,
šeretsku,
politika me čini starijim,
i diže mi pritisak,
skida osmeh,
a emisija je odlična,
vodi moj prijatelj iz osnovne,
redak sam ko ga se seća sa kosom,
vispren je dečkić bio,
i odelo mu super stoji,
mada ga kravata čini preozbiljnim,
i da vidiš on ih i ima i zna da ih
uklopi, i politika mu ide u priči,
zato nisam gostovao,
nije me zvao,
mada da zna kako mi odelo stoji
zvao bi me odmah,
da menjamo kravate,
kad smo već tu.

 

Klavirštimer

memljiva soba
struja davno isključena,
ruke ispucale i stare,
note više ne postaju bolje,
kavir je izgubio “doktora”,
stari tranzistor ne pali,
ne čuje se zvuk klavira,
sad vazduh paraju drugačiji zvuci,
još jedan dim cigarete pa odlazak
u prošlost, gde se pale svetla,
gde je kaput nov, na bini klavir,
i note što miluju dvoranu, oduzimaju dah,
nadahnjuju život,
u novčaniku bleda slika klavira,
dovoljno da se ne oseti uzaludnim,
i kad je najveća tama čuje se u daljini,
tiho, klavir kako sam tiho pomera dirke,
a jutro će sve pokvariti,
sa banalnim istim tonovima teku dani.
tek nekad klavir podseti,
da se otmenost u duši nosi,
ako vam prija da ga slušate,
nekad kad i vama sve postane
banalno i isto.

© 2020 Trend Magazine. All Rights Reserved - Powered by Optimus Solutions.

Врати ме горе