">

ШУМА

ШУМА

 

Када, коначно, изби на ивицу шуме, остављајући иза себе сва та стабла, шикару и трње, оштро попут канџи, тамнину која их је окруживала, влагу и чудне звукове, угледа реку доле у низини, зелену и мирну, сву запљуснуту светлошћу. Деловала је нестварно, као у сну. Од те изненадне светлости, након таме из које је изронио и у којој је дуго био, осети бол у очима од кога је непрестано жмиркао. Сав изнемогао и сломљен, поцепане одеће, у полусвести, бауљајући и посрћући низ стрмину кроз високу траву, падао је и подизао се слабашним рукама. На крају је само пузио, јер му је преостало још толико снаге. Тако немоћан бежао је од те страшне шуме, што даље од њене мрачне утробе. Учини му се да је бануо у рај, или бар на ивицу његовог почетка, где је владала пријатна тишина које се зажелео. Покушавао је да се некако довуче до реке, као да му је она једино спасење.

Имао је велику потребу да се напије воде, јер га је жеђ одавно мучила, а потом да сапере крв с руку и лица. Осећао је како му скрамица крви затеже кожу. Опипао је образе и био ужаснут тиме што је осетио под прстима. Болела га је свака кошчица и мутило му се у глави. Намах му се читав живот чинио као празна пустиња из које нема излаза.

На десетак метара од воде, потпуно изнемогао, као да му је сва снага ишчилела, срушио се и остао да лежи изваљен наузнак. Шумно дишући осећао је како га земља привлачи, као да је прилепљен за њу и држи га неком необјашњивом снагом, не дозвољавајући му никакав покрет. Помисли како је само сићушно зрнце песка, ништавно и јадно. Као да је потрошио и последњу мрвицу снаге чекао је да се све то једном коначно сврши. Учас нестаје све те блештаве светлости којој се обрадовао, затворених очију могао је само да замишља њену лепоту и да се нада да је меко пролећно сунце још ту и да га милује. Око њега је ливада из које се шире оштри мириси пољског цвећа. Зуји једна пчела уз само његово уво и мрави почињу да надиру на окрвављене руке. Утонуо у високу траву недалеко чује цвркут неке птице. Тако је весео и пун живота и он је одједном мрзи. „Због тебе сам и полетео”, мрмља. „Одувек сам желео да попут тебе летим и да те опонашам. И ево шта ме је снашло.”

Потом губи свест и као одбачена крпа остаје да лежи, без икаквог знака живота.

У даљини преко реке простире се венац благо заобљених љубичастих брда. Уз обалу реке је равница са стаблима врба и топола. У близини се чује хук лазурно зелене воде која отиче низ долину. Она је тако близу и исти мах тако далека.

Не осећа колико је дуго тако лежао. Није био сигуран ни да ли је у међувремену заспао или је стварно изгубио свест. Можда га је освестио хладњикав ветрић с реке и сада помало почиње да схвата шта му се догодило. Као да му се глава ненадоно разбистрила и као да чује како се његов моторни змај стрмоглављујући руши на крошње зелених стабала те велике шуме. Када је мотор престао да ради није одмах осетио страх. Покушао је да примени знања за такве прилике, али је времена било мало, а он се налазио баш изнад те широке шуме. Први пут је уверен у своју и сигурност летелице прекршио нека основна правила удаљујући се од заравни. Тада није могао да одоли тој чаролији дижући се и спуштајући до изнад самих крошњи. А како, када и зашто се то догодило, сада није могао да схвати, нити је упамтио тај тренутак.

Не може да отвори очне капке, као да су се слепили од суза. Нека животиња га је оњушила, можда пас, или нека друга, фркнула и удаљила се кроз траву која је шуштала. Још нека, сигурно много мања, кретала се према њему. Учинило му се да би то могао бити јеж. Познавао је тај звук одраније. Он тако крене па стане, ослушкује и испитује, а ако осети страх, савије се у бодљикаво клупко. Можда је и корњача. Њих има поред река и често излазе на обалу да се сунчају. Раније је знао поред потока да их узима у руку, посматра, диви се, или изврне на леђа и гледа њихову немоћ. Онда би их окретао и спуштајући на земљу, гледао како одлазе према води. Зец сигурно није, не. Он је друкчији и плашљивији.

Лежећи у трави прошараној пољским цвећем, осећа како му се згуснути мириси завлаче у носнице и како их с муком увлачи у дубину плућа, као неки мелем који ће да га опорави и спаси. Као да срче ту опојност и као да му је намах од тога лакше, јер му се груди равномерније дижу и спуштају. Па иако са сваким удисајем осети бол који га пробада, причињава му се да тако скупља снагу како би се подигао. Али, када покуша да помери десну руку, оштар бол га прободе све до груди и он постаје свестан да он није минуо, него се, ваљда зато што се тело охладило, још и повећао.

„Можда сам сав изломљен, помисли. Али, како сам се онда пробио довде? Сигурно ме нико није донео. Имао сам снаге да се ишчупам из те таме. Куда ми је сада нестала снага па не могу ни да се померим?”

У даљини је зачуо слабашан звук моторног чамца. Долазио је одоздо куда је отицала река. Испрва му је то зујање личило на бумбара, а онда ипак разазна да то није он. Примичући се звук се појачавао и постајао јаснији. Сада је био сигуран да је то неки рибар. Необјашњива радост испуни га целог. Понада се како би га неко могао приметити ту на обали. Покуша да подигне леву руку али она немоћно паде у траву преносећи бол у дубину грудног коша. Чамац је прогрмео поред њега губећи се узводно. Након неколико часака није га више чуо. Остаје само песма цврчака. Један лептир, чини му се, стоји на његовом носу, дуго. И птице певају радосно у гранама стабала, надмећући се која ће лепше.

„Нема ми спаса”, промрмља у очајању. „Нико ме неће приметити. Трава је сувише висока.”

Тада, ипак, с муком успе да отвори очи и погледа у нежноплаво небо, осунчано и с једном птицом широких крила која је не мичући их лагано кружила изнад њега.

„Теби је лако. Тако сам и сам мислио да могу да летим”, изусти усана скорелих од жеђи.

Колико пута је исто тако летео преко зелених пољана, шума и река, уживајући у свој тој лепоти, гледајући одозго људе како обрађују усеве, возила на путевима или чамце и обале реке с љубавницима. Прелетео је многе даљине и никада није имао ни најмањи проблем, дижући се у висине, а онда враћајући и спуштајући на импровизовани травнати клупски аеродром. Његова мајка је умирала од страха, молила га да се окане тога, а он ју је тешио како нема разлога да брине и да је сигуран у себе и летелицу.

Успео је некако да се окрене на бок и уз велики напор помери према реци. Страшни болови су му раздирали тело, али се у њему разбуктавала жеља да се домогне воде. Чинило му се да би могао испити цели ток. Влати су му запињале за образе у раницама, а са сваким покретом морао је да зајечи. Испред њега су искакали попци и скакавци, лелујали шарени лептири и милели мрави, крупни и радишни. Од свега најрадосније беху пчеле у цветовима више његове главе и бучни бумбари.

Отворивши очи примети да су због све удаљенијег сунца сенке постале дуже. По томе је закључио да је касно поподне. Посматрао је околину кроз сужене зене и чинило му се да је све у некој ватри. Замршени густиш траве као меки саг колико-толико му је олакшавао клизање. Померао се споро, савлађујући помало раздаљину, надајући се да ће коначно ускоро да осети како му низ грло клизи хладна вода. У његовим плавозеленим очима тињао је још увек далеки одсјај реке, иако се радило о само неколико корака до циља. Гргољаво и шумно те капи су клизиле чини се надохват руке.

Када се коначно, готово сваљујући низ ониску обалу, сасвим примаче реци, с напором и помажући се лактовима успе некако да наднесе лице над воду. У њеном огледалу угледа своје застрашујуће лице, од чега се нагло узмутише и вода и ваздух. Глава му клону и када поче да пије изгледало је да не зна престати.

Подижући главу, потом упирући поглед преко, учини му се да недалеко на другој обали види како непомично стоји једна жена, нага, усталасаних груди, дуге кестењасте косе. Њена појава је тужна као свенуо лист. Као да јој усне трепере док му, можда, нешто говори, или шапуће молитву, коју не разуме и не може да чује. Моли ли се она то за њега? Али, он није сигуран у то што види, нити да ли види, можда му се само причињава. Није сада сигуран ни у шта и чини му се да губи разум. Уста која су му до малопре била сува и запечена, сада су освежена али не може да их отвори, да изусти макар једну реч, најтиши глас.

Нека болна сенка пређе му преко лица, тек толико колико је трепнуо, и потом на другој обали више није могао да је види. Не, ту ничега нема, осим устрепталих топола кроз које се пробијају сунчане зраке црвене кугле која тоне за сенке брда.

Онда се поново онесвестио или заспао. Не сећајући се ни кад ни како.

– Жив је – чује глас неке девојке чију сенку једва назире кроз ружичасту измаглицу. – Подигнимо га, али пажљиво.

Нечије снажне руке, више њих, полажу га на носила и осећа како носе кроз ноћ која шуми као шкољка. Кад напола отвори очи и простење од бола, види огромно звездано небо над собом. Једна од тих светлуцавих лепотица лети сводом и пада негде иза шуме.

– Ваљда није моја – процеди, нечујно.

 

ВОЗ КОЈИ ЈЕ ДОШАО КАСНО

 

Она га једноставно не воли, тај рески писак локомотиве, нарочито ноћу. И сада, док путују на север, он је подсећа на неке болне тренутке из ране младости који су јој дубоко урезани у сећање. А они, ти звуци, понављају се често и забадају у свест као игле. Огласи се сваки пут када то вероватно треба, јер неко непажљив жели да пређе преко колосека, или се нека животиња опасно приближила трачницама, а можда и сам машиновођа има потребу да понекада повуче за ручицу, да упозори, или, тек тако, да разбије ноћну тишину. Тај звук је за њу толико тужан и волела би да не постоји.

Није волела ни глас ћука у ноћи. И он ју је подсећао на неке тешке дане из детињства, болне, трауматичне, које је стално покушавала да потисне из свести. Тада, када је као млада девојка живела у кући поред пруге, у млаким ноћима пуним несанице и звезда, ослушкивала је како се повремено јавља из дубине поља, једнолично и тужно. И долазило јој је да запуши уши, да га не чује. А он би се накратко ућутао, таман да се понадаш да је отишао негде даље, кад, ето га поново: Ћук, ћук… ћук, ћууук…

Онда би се кроз ноћ проломио писак локомотиве, а затим би брзо дојурио воз и уз буку протутњао од чега би се тресла цела кућа. И када би се тај звук расплињавајући изгубио у даљини, када би опет завладала тишина, дуго није могла заспати размишљајући о свему и сањајући како ће једног дана побећи из ове куће крај пруге и отићи негде далеко где је нико не познаје и где ће бити бескрајно срећна.

Био је топао летњи дан кад су кренуле. Седеле су саме у купеу. Сунце се нагињало ка широким пољима жита што су се таласала поред пруге и далеко на хоризонту. И она их је гледала сетно, као жуто море које се мрешка. Поседовала је смиреност оних који су навикли на скромност. Готово да није покретала главу на танком врату. Руке су јој мировале у крилу док је одсутно зурила у даљину, ћутљива и замишљена. Паралелно с пругом понегде је ишао и асфалтни пут, са аутомоблима или камионима, понеким аутобусом, ређе мотоциклистима, тек понеким бициклистом. Свиђала јој се зелена река која би се повремено појављивала кривудајући између бујних стабала уз обалу, куће утонуле у воћњаке и поља у дозревању.

Насупрот ње, крај прозора, седела је девојчица задубљена погледом час у мобилни телефон, час у шарени стрип. Имала је десет година и радовала се путовању. Повремено је и сама гледала кроз прозор, а онда у мајку, покушавајући да својим невиним осмехом озари њено лице. А када би им се погледи срели, девојчица би видела да се на том лицу ништа не мења, да су и даље на њему само брига и туга, дубока замишљеност.

Сунце на заласку спуштало се на врх брега преко реке бацајући црвене зраке унутра у купе. Небо испуњено руменом пуноћом просипало је светлост која је пљуштала по црвеним варошким крововима и пољима. Мрак је лагано почињао да се згушњава напољу.

Девојчица је устала пропињући се на прсте како би с полице дохватила торбу. Ипак је била прениска и у томе ју је заменила мајка.

– Гладна си? – упита.

– Мало – рече девојчица.

Мајчино лице се не промени. Извади сендвич и пружи га девојчици.

Воз се заустави на малој станици на којој није било људи. Отправник, прав као свећа, након кратког времена подиже палицу и точкови поново заклопараше убрзавајући. Устајали ваздух у вагону мирисао је на гар. Било је топло. Наслонила је главу и задремала. Девојчица се опружила преко празних седишта и сама тонући у сан.

Ујутро, када је сунце већ почело да пече, пробудила их је шкрипа кочница. Воз је смањивао брзину и тренутак касније застао. На станици је било мало путника када су изашле на перон носећи између себе повећу торбу. Запљуснуо их је сув и врућ ветар и потражиле су хладовину испод станичне надстрешнице. Стајале су тако неколико тренутака гледајући у варошане који су улазили у воз, ужурбано, довикујући се.

Излазећи из станице наставиле су пешице низ улицу чије је асфалт исијавао врелину иако је било рано. Ускоро су стигле у центар вароши. Трг је био празан и жут од жеге. Селе су у хлад на тераси омањег ресторана. Жена је наручила кафу а за девојчицу сок. Крупних, бистрих очију она је често погледавала мајку.

– Хоћеш ли да једеш? – упита и отвори торбу.

Девојчица климну главом и прихвати сендвич у белој салвети. Јеле су ћутке гледајући на трг који је био пуст и устрептао од врелине ваздуха. Жена је пребирала по затегнутим нитима својих мисли, стално се питајући да ли је исправно поступила када је одлучила да дође. Нарочито да ли је требало да поведе и девојчицу. Није налазила прави одговор, а сада је то и било свеједно. Девојчица је ту с њом и можда ће да се обрадује. Човек је слабо биће, мислила је. И можда и у њему затрепери тај осећај очинства, без обзира на све.

– Обриши усне – рече жена пружајући руку према лицу девојчице. – Имаш мрвице у угловима.

– Аха – осмехну се девојчица и брзим покретом руке пређе преко уста. – Знаш ли куда треба да идемо?

– Питаћу конобара. Он вероватно зна.

Упутиле су се на другу страну града, уличицом с ниским кућама и прашњавим баштама у којима су венули цвеће и поврће. Понеки пас би залајао иза ограде трчећи уз њу. Готово да никога нису среле успут. Била је недеља и нестварни мир у коме као да је цели свет спавао осим њих две.

Тешка метална врата реско су зашкрипала након што су позвониле. У отвору се појави стражар у униформи, дежмекаст и још сањив.

– Дошле смо у посету – рече жена.

Стражар их осмотри задржавајући поглед на девојчици која је пиљила у њега. Он је помилова по коси узимајући легитимацију од жене.

– Кога желите посетити? – упита стражар уписујући податке у књигу након што су ушле у затворски круг и стражарску собу.

– Антонија Коларевића – рече жена на што је стражар знатижељно погледа подижући поглед. Један тренутак задржао га је на њеном лицу, а онда спуштајући низ тело поново скрену на лист и настави да уписује податке.

– Девојчица?

– Маша.

– Исто презиме као ваше? – питао је даље наизменично посматрајући девојчицу и жену.

– Јелисић, да.

Стражар овлаш прегледа торбу и притисну дугме на столу након чега се појави младић такође у униформи. Личио је на дечака, веома млад, лепог лица.

– Доведи Сувог у собу за посете.

Кренуле су за младићем. Остављајући их унутра он их замоли да сачекају. Соба је била скромна, само сто и столице. Селе су и чекале. Девојчица је погледом шарала по просторији док је жена оборене главе зурила у плочу стола не померајући се. Једна мува упорно је насртала на прозорско стакло и то је био једини звук који је испуњавао простор. Девојчица погледа у мајку и учини јој се да њено тело дрхти, али не рече ништа. Ћутала је и чекала као и жена.

Када су се врата отворила она готово да га није препознала. Беше омршао и поружњао, упалог лица, бледог, са потонулим тужним очима, без сјаја. И руке као да му се беху издужиле, као и цело тело, некако нестало у затвореничкој одећи. Једва приметан грч на његовом лицу требало је да значи осмех кога није било док јој је пружао руку.

– Ипак си дошла – прозбори тихо и с неверицом гледајући у њене очи.

– Јесам – одговори жена. – Коначно сам одлучила да дођем, ето…

Антонио скрену поглед на девојчицу.

– Маша – рече жена. – Сада има десет година.

Антонију се нешто као кугла заглави у грлу и када зажели да прогута пљувачку осети немоћ схватајући како су му уста потпуно сува. Није знао шта да учини док је још збуњено стајао, па, ипак, пружи мршаву руку и девојчици. Она га је подигнуте главе гледала одоздо, испитујући то непознато лице зарасло у ситне беле длачице. Он је за њу био потпуни странац, неко кога никада раније није видела и према коме није могла да осети ништа.

Ћутали су неколико тренутака након што су сели. Ни реч да откину с усана. У соби је било претопло и загушљиво. Досадна мува је и даље зујала на стаклу покушавајући да се ослободи заробљеништва.

– Ускоро ћу изаћи – рече Антонио напокон. – Кажу да ће ме помиловати.

– Требало је одавно – прозбори жена упирући поглед према његовом лицу.

– Никада нису нашли никакав доказ за оптужбе – пригушено као да стење изусти.

– А сведоци? – упита жена. – Значи да су лагали.

– Ти ми верујеш, зар не? Много сам испаштао. Због ничега. Нема правде и тешко је доказати да ниси крив.

– Верујем. Увек сам веровала, али нисам могла учинити ништа. Ни моји нису дозвољавали да те  посетим. Све до сада. Отац ми је умро.

– Жао ми је. Опраштам му.

– Она је твоја, Антонио – рече жена упирући поглед на девојчицу.

Девојчица није ништа разумела и најрадије би побегла из собе. Овај човек јој се није свиђао. Он не може бити њен отац. Њен отац је сигурно лепши господин и немогуће је да је у затвору. Он ће се сигурно појавити једног дана испред њене школе, узети је за руку и повести низ улицу, а она ће срећна узвикнути: Ово је мој тата! Јер, тако и други очеви долазе по своју децу пред школу, да их поведу кући.

– Зашто ми барем ниси написала писмо? Било би довољно и много би ми значило.

– Ништа не би променило. И можда ми не би веровао. Сада је свеједно.

Антонио је кршио прсте на руци и гледао у шаке с плавим венама.

– Донела сам ти албум са фотогртафијама – рече жена пребирући по торби. – И неке друге ситнице. Да ти се нађу. Много тога се променило од тада.

– Шта смо то згрешили, Боже? – простења Антонио. – Зашто ме кажњаваш?

– Ништа. Не верујем у његово доброчинство. Много је зла на овом свету. А Бог ћути.

– Да ли радиш?

– Да. У библиотеци, још увек.

Девојчица је устала и стала да шета по соби. Било јој је досадно. Она је желела да се та посета заврши што пре. Њу тај разговор није уопште интересовао и све јој је било страно. И соба с решеткама јој се није свиђала, а било је и веома вруће.

– Дођи, седи поред мене! – замоли Антонио.

Девојчица с оклевањем и невољко приђе гледајући у мајку. Она јој климну главом. Седајући осети потом како јој Антонијева рука милује косу. То јој се није допадало, али је ћутала и гледала у своје сандале са каишићима. Онда ју је загрлио и привио на груди а она је осетила некакав чудни мирис и желела да је што пре пусти, да побегне. Ипак се суздржала и одахнула када је наставио разговор с мајком, а она опет устала и обилазила дуго око стола.

Када су излазили напоље девојчица је приметила сузе у очима тог необичног човека и он јој се учинио веома висок, много виши него када су дошле. Док је одлазио низ ходник још се једном осврнуо, лагано подигао руку и махнуо.

– Шта сте му ви? – упита стражар жену на капији враћајући јој личну карту.

– Пријатељица – рече жена скрећући поглед.

– Јадни Суви – рече стражар. – Добар је човек.

– Зашто га зовете суви? – заинтересова се жена.

– То му је надимак. Тако га сви зову. Ваљда зато што је тако мршав и висок.

– Има он своје име – не одоли жена. – И није јадан. И сами кажете да је добар.

– Знам, опростите. Ускоро ће га пустити. Нажалост прекасно…

– Како прекасно? – зачуди се жена. – Зашто прекасно? Никада није прекасно.

– Мислио сам на његово здравље и то колико му је остало…

– Шта колико му је остало? – готово уносећи се у лице стражару није престала да запиткује.

– Од живота, то, како да кажем, мислим на ту његову опаку болест… опростите – рече стражар одлазећи у кућицу. – Мислио сам да знате и да сте зато дошле.

Стајала је тренутак окренута према затворским просторијама као скамењена, немоћна да се покрене, нема и пребледела. Одједном је схватила како је прекасно дошла и да је сада заиста за све прекасно.

Девојчица је ухват за руку и поведе на улицу.

Вани их дочека још већа летња жега и устрептала јара којих сада нису биле свесне ни једна. На спарушеном лишћу оближње живице белела се брашњава прашина. Није могла нормално да корача јер су јој колена клецала, па седоше на трошну клупу у слабој сенци дрвета. На улици није било никога. Онај ко није морао бежао је у хлад, у таму собе, и без велике потребе није у то време излазио ван.

– Ту је чесма – рече девојчица подижући се и коракнувши према њој.

Устала је и сама и дуго прскала лице не баш тако хладном водом, сапирући сузе.

 

МОРЕ ЗВЕЗДА

 

Када спусти једну, потом другу ногу, сасвим полако, његове смеђе ципеле од фине коже замало утонуше у прашину. Аутобус стоји и возач га немо посматра, очекујући да се макне од излаза. Још један путник, дебељушкаста сељанка с великом корпом, пробијајући се и гегајући између седишта, жури да изађе. Он, међутим, и даље укипљено стоји, висок, сувоњав, с омањим кофером у једној и широким панама шеширом у другој руци. Сељанка је нестрпљива и погледом тражи помоћ возача који и даље с рукама на волану мирно гледа у глатку ћелицу необичног путника, што се пресијава на вечерњем сунцу чија се кугла примиче заласку. Његово вероватно сасвим ново, светло одело на неки начин одудара од овог раздрнданог аутобуса, путника у њему и целог крајолика. Возачу није јасно шта се дешава, зашто је путник застао, погледа обореног у врхове ципела, као да је видео нешто необично.

– Мајсторе! – молећиво и више погледом него речима сељанка се обраћа возачу.

Без потребе. Чувши глас иза својих леђа, као да се пробудио из кратког сна, необични путник начини корак-два, дајући места сељанки. Стајао је и даље на цести као да не зна куда би. Возач аутобуса још неколико тренутака љубопитљиво пиљи у њега, затвара с треском врата, затим покреће аутобус који одлази у облаку прашине.

У хладовини, испод старе липе, на клупама за тешким столом склепаним од храстових тавалона, седећи на кашетама и стојећи, неколико мушкараца сељана пију пиво. Сви гледају према придошлици са оном дрском сељачком знатижељом да све виде и знају. На тренутак све личи на укочену слику на којој су они и он.

Све му је ово необично, као да гледа неку стару избледелу фотографију и присећа се. Има у њему и збуњености и туге. Узбуђен је. Груди му се пуне неком необјашњивом топлотом, као балон, само што не полети у небо.

Овде је некада био споменик с црвеном звездом на врху, сада је неки нови после новог рата. Тамо је и даље зграда старе школе, али сада некако и сувише мала, у јадном стању, испране фасаде и поцрнелих прозорских оквира. Ту је завршио други разред основне, када му се свиђала лепушкаста Славица, девојчица светлих сузних очију. Како је само био тужан и како му је недостајала када је одселила. Насупрот је спратница, нова школа с четири велике учионице. И она му се сада чини некако мањом. Напред је бивша станица милиције. Десно Читаоница, тако су је звали, дуга ниска зграда у којој се поред других налазила и једна већа просторија с неколико столова за којима су некада сељани играли шах и карте, убијајући досадно време. И први телевизор су поставили ту и он се присећа како је вечерима пешачио пет километара из свог села да би гледао серију Дуго топло лето. На крају те просторије некада су се налазила два ормана-витрине под стаклима с књигама. Издавала их је црнпураста Љубица и она му је сведок, ако је још жива, да их је све прочитао. Иза његових леђа, зна то али се не окреће, мора да је још задружни дом, кога су добровољним радом изградили мештани, повећа зграда на кључ, у којој је некада била продавница, Задруга како су називали ту малу трговину, и велика сала за игранке.

Напокон се покреће и куд би него према сељанима испод липе. Назвавши добар дан обраћа им се на још увек добром српском језику:

– Има ли овде такси?

Они ћуте, гледају га са знатижељом, препуштају одговор оном до себе. Тишина се чини бесконачно дугом док сви одреда чврсто стишћу боце пива у огрубелим рукама. Неко пиљи испод ока, неко га одмерава од главе до пете. И ћуте.

– Да ли постији такси код вас? Морао бих у суседно село…

– Јок! – каже коначно Миланче, сеоска пијаница рашчупане косе, клемпавих ушију, зарастао у браду. – Могу вас ја одвести трактором. Близу сам.

– Не бенави – прекида га Петар звани Поп. – Као да је господин за твој трактор. Ја ћу вас одвести аутом. А од којих сте ви?

– Мајк Катунац – каже придошлица, а онда се исправља – Милош Катунац. Давно сам отишао одавде.

Док га вози према суседном селу, Поп примећује његову знатижељу да све види, па вози полако. Он се окреће и лево и десно и стално мрмља:

– Но, но…

– Код кога да вас одвезем? – пита Поп. – Катунаца готово да више и нема.

– Код Давида Катунца, он ми је даљњи рођак.

– Али – окреће се Поп према њему – ако мислите на старог он је недавно умро.

– Ох – јекну и готово простење Милош. – Није могуће. Па недавно сам добио његово писмо.

– Можда од сина. Исто се зове.

– А, тако, добро, добро. Онда код њега.

Док се спуштају према засеоку, Катунац је све немирнији, срце му ужурбано туче, зноји се и брише чело белом марамицом, а глава му и даље брзо иде с лева на десно, назад, чак се и сагиње као да хоће испод предњег стакла осмотрити небо. Не жели ништа да пропусти, препознаје сваки кутак, мада је очито овде све ново, куће, шуме, воћњаци, чак и асфалтни пут до кућа који га пријатно изненађује.

Вожња и не траје дуго, јер тих пет километара које је он као дечак свакодневно пешице преваљивао од куће до школе, лети и зими, за време врелих дана, по киши и снегу, сада му се и не чини тако дугим.

Кад се зауставише пред кућом, Давид Катунац млађи прекида истовар пољопривредних алатки са трактора и прилази му срдачно.

– Отац ми је много причао о вама – каже уз осмех. – Добро дошли у завичај.

Придошлица је обрадован срдачним дочеком и с неким необјашњивим стезањем у грудима, које само што га не обори на ледину, тражи на лицу младог Катунца нешто од црта свог даљњег рођака. И налази то што тражи, тај драги сјај у очима овог младог човека, исти као што је био код Давида. Подиже поглед према западу и види како сутон уморно догорева бојећи малени летњи облак и познати брег на коме су сада неке нове куће и како ствари полако почињу да губе своје сенке. Девојчица, нешто старија од дечака, отима од брата столицу и жури да је она постави на травњак, а млада Давидова жена већ носи пиће за придошлице. Та простодушна срдачност Милошу је тако позната и блиска, за разлику од градске џунгле из које долази, где се и прве комшије годинама не познају, чак и одселе или умру а не упознају се.

Те прве ноћи гост своје домаћине моли за необичну услугу. Они с неверицом прихватају његову жељу да му кревет поставе на травњаку испред куће. Он га не жели испод липе, гдје су га домаћини првобитно склопили, с новом белом постељином и великим јастуком, него баш испод ведра неба. Замишљао је то и сањао целим путем, радујући се као дете. Тако су некада мајка, отац, сестра и он радили за време љетних спарина, када су дани бивали с врелим сунцем а ноћи пуне звезда и густе тишине. Летњи дани бели од жеге, тежак рад у пољу, а ноћи топле и меке, с небом попрсканим милионима звезда. Годинама је сањао да се то понови, да види је ли исто. У велеграду из кога долази готово да није видео звезде. Њих и сву ту лепоту убија електрична светлост. Нигде и никада није видео толико звезда које се роје на небеској шкољци као овде када је у детињству погледом истраживао тајанства ноћног неба.

Сада лежи и гледа у огромно небеско пространство и море звезда које му одозго намигују. Он тако мали, сићушна трунка, пртитиснут као на дну океана, готово на крају живота, ето, вратио се са жељом да се увери да све није сањао, да су звезде стварно некада такве биле и остале, да то стварно постоји. Да, да, заиста постоји толико звезда на једном месту. То није био сан. Ослушкује тихе ноћне шумове и напросто ужива у срећи и повратку. Не може да заспи, не може да се смири, осећа се као да има двадесет пет, а сећања навиру, смењују се, јасна и прозрачна.

– О, јес! – понавља са смешком. – То је то.

Ујутро се, након доручка и обавезне чашице домаће шљивовице, пре него што ће кренути у обилазак знаних места, распитује код домаћина за рођаке и познанке. Болно је то сазнање и сваки њихов одговор за већину њих као гром га ошине  – Умро, одселио, продао кућу… Тек понекога ће успети да види живог.

Пут до његове старе куће зарастао је у шибље које га немилице удара по лицу, рукама и телу и за пролазак је потребно пробијање. Испред је сада невероватно огромно стабло трешње, а до ње бреза коју је давно сам посадио. Сећа се да је посадио две, али се једна осушила када су у близини пустили ком из казана након печења ракије. Шљивик је сав подивљао, са много сухих грана у крошњама. Не може да препозна та стабла која су некада била веома мала, а сада висока са много ситних гранчица које их загушују. Сва их је на рамену као саднице донео отац из неког удаљеног села и посадио.

Кућа је оронула, истргнутих прозора и отворених врата која још нису иструлела и зјапе одшкринута, са месинганом кваком која му се чини некако танком, излизаном, прљавом, као да су на њој још увек трагови тежачких руку. Кад ступи унутра искрсавају слике и сећања, као бол који му пробада груди, и он постаје лептир набоден на иглу. У спаваћој соби над подрумом само што не пропадне кроз иструлели прашњави под. Шума која је некада била подаље сада се примакла готово до воћњака. Освојила је целу њиву што благо пада према њој. Сада се тај предео не види од високих храстових стабала и ниске шикаре. Када се некако пробије и кроз њу и избије на малу чистину, не може да верује ономе шта види. Цели један брег склизнуо је према потоку и долини. Још се виде велике распуклине, као црне незарасле ране, са понеким накривљеним стаблом које се ту зауставило. Он зачуђен и занемео стоји на месту и као да види сестру и себе како на тим брежуљцима чувају стоку, играју се, а он најчешће само чита, заборављајући на краве које су одлутале и једу зелене кукурузне стабљике.

Једног јутра упућује се да обиђе неколико удаљених извора одакле су на обрамици у двије кофе, или у рукама, некада доносили хладну и бистру воду, најлепшу за пиће, онакву какву он никада није пио од када је напустио село. Два извора, Громоваче како су их звали, једва је пронашао. Као и некада, вода је лагано отицала поточићем у хладовини шуме. Длановима је захватао и пио је као најлепше пиће и затим дуго седео на камену ослушкујући сасвим слаби жубор. До Мрамора, много удаљенијег извора, требало му је више времена, напорног пењања и заустављања уз брдо, али није одустајао. Није никуда журио и корачао је полако, застајкући и осматрајући, препознајући ово или оно. Мрамор се налазио у шуми с буковим стаблима и више каменитом тлу. Док поново с ужитком пије воду, веома ледену и питку, размишља како је штета не сачувати њену сваку кап. Остаје дуго код извора. Никако да крене назад, тешко му је да се растане, јер зна да се више никада можда неће вратити на ово место.

– О, ви сте се запрљали! – узбуђено каже по повратку његова домаћица Милена гледајући на мрље по оделу. – Требало је да се преобучете.

– Није важно – смирено одговара Катунац. – Вредело је. Био сам на извору Громоваче и на Мрамору. То што има овде нема нигде другде. Вода је као бисер, злато…

– Преобуците се, а ја ћу покушати да очистим мрље – каже добродушно.

– Не брините, има времена – одговара милујући рукама по коси девојчицу и дечака.

Навече, за столом под звездама, након укусне вечере он им прича о граду у коме живи са фамилијом, женом и две кћери, а све се своди на код нас и овде, с тим да код сваког овде његово лице заблиста неким срећним сјајем и осмехом. Прича им разне згоде из свог и Давидовог детињстава и младости, са сетом, тугом, али и радошћу уз весео смех. За то време давне слике му као бујица навиру пред очи и свака је од њих мала прича.

Рано изјутра Катунац се упућује према сеоском гробљу да обиђе мртве, да запали свеће и пусти коју сузу. Дан је леп, сунчан и од јутра топао. Тек понеки прамен облачка види се на истоку. Остало му је неколико дана до повратка, а стално је одгађао тај болни корак. Јер он је из далеког света послао новац да се подигне гробница и за њега на том гробном пољу где су сви његови мртви и где једног дана жели да се нађе. Жели и њу да види као и гробове својих најближих.

Дуго обилази гробове и не сналази се најбоље. Не налази то што тражи. Успут примећује још понекога који трага, скрушено стоји, пали свеће или уређује леје. Напокон је код својих и примећује нову гробницу са својим именом без датума смрти.

– Ту ћеш се коначно смирити, Катунац… – мрмља с иронијом у гласу и додаје: – Једног дана када прдекнеш.

Једна жена у црнини дуго га крадомице посматра и он то примећује. Чини му се некако позната, можда је и његов род, али не зна ко је. Осмехнуо јој се и климнуо главом. Жена му прилази, он скида шешир на поздрав, упознају се, али као кроз сан њено презиме повезује тек с људима које је можда некад познавао. Ипак се одлучује да пита за Милицу која је из њеног засеока. Она га гледа, ништа не казује, него му само руком даје знак да је следи.

На мраморној плочи, потом, он испод фотографије с насмејаним лицем чита златна слова Миличиног имена и датум. Препознаје то лепо лице које се с годинама није много променило. И не види тада ништа, не чује, не осећа… Само у даљини, веома далеко, као у сну, једно је брдо изнад села, у пролеће са расцвалим воћкама.

У вечерњу румен и траву уроњено је двоје младих са осећањем складног спокоја. Све док не падне дубока ноћ и док се огромна небеска купола не испуни ројевима звезда.

 

 

© 2020 Trend Magazine. All Rights Reserved - Powered by Optimus Solutions.

Врати ме горе