">

Тринаест степеника

ПРВИ

Он ме води у живот

Прво уђем у мрак… затварајући улазна врата
Степеник или брежуљак под стопалом

Да ли сам морала баш одавде започети

Оних дванаест попут изораних бразда
Као да долази неко важан
Ослушкују бат мојих нових ципелица

Пењала сам се А за мном и сви остали

Из страха да не изврнем ногу
Држала се рукохвата причвршћеног за зид
До посљедњег степеника
Размишљајући да се с њим спојим заувијек
Да пазим на ход свих који се пењу
Јер је увијек тежи и спорији него кад се силази

Они не знају из којег дијела рукохвата на њих мотрим
И шта смишљам ако би се с прага вратили

Пењање је увијек пут изнад провалије
Корачаш… Корачаш… А стопало се помјерило није

Са животом стално се надмећеш

 

ДРУГИ

Прво уђем у мрак… Обазриво живот да не изгубим
Како се пењем ка врху тако из мрака излазим

Излаз је на крају свијета Скривен као тајна
Окрећем се… Овдје се ништа не налази
Морам натраг Крај се на почетку рјешава

Први степеник личи на други
Други на трећи Трећи на четврти

Кад их пресијече сунце тек тада се један другом открију
И освјетљавају Оног ко долази да их напусти

Само ја… Само ја мање мрачна од свих
Остајем да опет започнем пењање

 

ПЕТИ

Прво уђем у мрак…
Оставим мало одшкринута врата да се
Изравнам с првим доживљајем простора

Поступак је исти као у претходном степенику
Само за један степеник Више се о њему зна
Сјећам се… Мајстори су прво сазидали приземље па спрат
Тек су послије степеници спојили одвојене свјетове

Сада пресликавам космос и пењем се
Као што даноноћно преваљујем преко језика
Његову тежину која се веома добро уклапа
С брзином помицања мојих корака навише

 

СЕДМИ

Прво уђем у мрак… (као у ждријело)

Већ неколико година управљајући ка врху
На свом сам мјесту
Ствари око мене саме се пребацују на седми степеник

Помислим докле бих стигла да крећем испочетка
У потјеру за Онима што ми се пред носом лако попеше
И не враћају се…
А и горе се назире крај Само се снови преврну

Као кад море из дубине избаци рањену шкољку
Она плута све док не повриједи таласе
И животом плати заблуде морских дубина

 

ДВАНАЕСТИ

Прво уђем у мрак гледајући у звијезду
Која ми претходи кад год се с њим мјерим

Као да сам горе била све ове године
Покушавајући да јој украдем Тајну
Како се долази до свјетлости

Увијек се пут у себе врати као птица у лет
Кад се ухвати за небо и прелети свој облак
Заустављајући се на ивици звијезде
У коју сам из страха од висине бјежала

Овдје је тако пријатно На врху дванаестог
Звјездарника
Одакле погледом повезујем свијет

 

ТРИНАЕСТИ

Прво уђем у мрак без кога
Ни један улазак није могућ
Најзад сам стигла у врх замишљеног видног поља

Још нисам свјесна колико је времена
Из корака истекло Осим да никад
Не смијем да их заборавим

Колико се циља из унутрашњости
Мојих киша и надања помјерило

Отворених врата и подигнутих зидова
Истовремено… На дуже вријеме…

Колико се само сањало и умирало
За сунцем које излази

Неочекивано ход у пењање прелазио

Тако сам провела пола вијека на путу
До Тринаестог степеника
Наизмјенично кроз тамни кланац и свјетлост
Преоравајући ријеку Хранећи се
Црним и бијелим хљебом

Одозго гледала како се свих тринаест степеника
Поново рађа у дугу блиставу стазу
Којом се стиже у свемир

Не примјећујући слабашну свјетлост
Иза мојих леђа изненада осјетих како
Летим низ степенике и заустављам се
На самом дну одакле сам кренула
Размишљајући зашто нисам смислила
Боље Степенике кад већ мајстори нису

Подижем скупа живот и смрт и чујем
Из мрака глас „Сад види шта ћеш“

Ко би вјеровао да ће случајан пад
Постати Свјетионик у којем се
Састајем са поезијом

© 2020 Trend Magazine. All Rights Reserved - Powered by Optimus Solutions.

Врати ме горе