Танана нит унутрашњег тајнописа (Ранко Павловић:  Плавет, Центар за туризам, културу и спорт, Сврљиг, 2018)

Већ у прва два  стиха уводне пјесме „Трептај“ у књизи Плавет, Ранко Павловић успоставља равнотежу између земље и космоса: (Чујеш ли тај глас који долази из честице / што распрснуће се у космос?), јер та мала честица из које је све настало, та „срж тачке“, распрснуће се у космосу отварајући и затварајући животни круг. Све је трен и трептај, што ће пјесник рећи да је боравак на Овом свијету трен, а све што се у том трену дешава је трептај. Човјек је у самом себи, у свом сопству. Колико год да је живот рударска јама са црним и златним ископинама, спознаја колико их је још остало унутар живота (јаме) за оне „који ће тек доћи“, увијек је питање без правог и тачног одговора. Да ли човјек у себи сагледава и проналази „сакривено“ благо? Да, управо цијели живот разоткрива себе, да би упознао друге, прелазећи дуг пут босоног, натоварен завичајним пејзажима и снагом земље, али подједнако кријепећи се плаветнилом „из извора крај пута“, од кога се заправо није ни удаљавао, само боље упознао „пут до себе“.

Извор је увијек тамо, одакле се кренуло, гдје се човјек враћа као ријека по свој муљ (о чему је пјевао Драган Колунџија), покривен небеском капом, загонетком коју кроз живот рјешавамо, а све у циљу да пронађемо кључеве за његове (небеске) браве. Једнога дана имаћеш све, када остенеш без ичега, поручује Павловић. Довољно је да имаш само Ријеч. Њом ћеш изградити све и себе самог изнутра дозидати. Све је прича између „жеље и сна“. Супротно томе је питање колико је издржљива, јер су уздаси од „олова“ танка нит која их спаја, иако су свуд около нас у повезаности човјека са природом, а тиме и надом у опстанак.

Но, да би упознао прилике којима је сопство, своје ЈА окружено, треба савладати све положаје и висине или планинске врхове, јер тек „одозго“ подножје добија своју праву контуру, али и сигурносну дилему. Висина је изазов, али се никад не чини довољно сигурном, јер изнад ње су друге висине – метафизичка бића космоса.

У књизи Плавет Ранко Павловић задржава свој започети списатељски дискурс из ранијег периода, од књиге пјесама Срж, само што у први план преимућство даје флори и фауни, односно, односу природе и човјека, која је окосница одржавања људске врсте, црпећи из ње своја сјећања, успостављајући „везу“ са  свим што је за пјесника изазов, али и однос према завичају, мајци, оцу, пријатељима… не заборављајући мајчину перунику и очеве рукосаде, оранице, крчевине, младе саднице дивљака на које се калеми воће аутохтоних јабука и крушака које га вежу за дјетињство и завичај. Тако бива повезан са прецима, не дозвољавајући корову да „ижђика по његовим вртовима“. Тако ће и „мали“ народ у својој изворности сачувати своје поријекло и све оно по чему се издваја од других. Никада не заборавља да кроз ријечи гради однос са свијетом и временом у епохалном одрастању. О томе најбоље свједочи пјесма „Падала је киша“, у којој је киша израсла у велику метафору времена, јер она је основа, централно мјесто, свих падања из: облака, крошњи липа и јабланова, трепавица… Из неба не пада само киша, него и касетне бомбе које руше снове. Дакле, све је склоно паду: И владе држава и авиони у далеким океанима док нестају… И планета која гори. Али, Павловић свјестан да су кратки рокови за многе задатке постављене пред човјека, па изненада поентира у пјесми: Престали смо да слушамо вијести / и похитали у сусрет сунцу / („Падала је киша“).

Зато ће несумњиво пристати да буде „дрво о које беспослени вјешају своје терете“, иако зна да нема времена да промијени свијет, али може да „да знак“ (постави питање окрутном свијету) и пружи отпор спољним притисцима на „мало“ човјеково унутрашње биће. А шта је човјек него разгарнато дрво. Свака грана стреми у висине, окренута горе попут пружених човјекових руку, пропињући се и бјежећи ка небеској ведрини, прибјегавајући негдашњем поносу. Већ у самом наслову пјесме („Ни једне слобдне гранчице“) уочава се пјесникова забринутост за друштвено стање, како у земљи, тако и у свијету, јер много је више оних који би своје терете „прикачили“ другима, па пјесник, бранећи своје емоције и сопство каже: Немам ни једне слободне гранчице / о коју бих објесио своје невоље.

Тако садашњост поприма улогу стваралачког импулса, истовремено и опомене, јер живот је доведен скоро до неиздрживости, а пјесник се још не мири са „хвалоспјевом власи“ опале косе и њеним губитком, што довољно говори о животној цјелини која је поприлично нарушена на неприродан начин, памтећи прамајку (Амебу), имајући у дослуху прошло и садашње вријеме. Подсвијест је увијек простор за нове тематске изазове. Она се „измигољи“ у вријеме пишчеве несанице, те оживљавајући сјећања, успоставља однос са емоцијама прошлог и доживљеног времена.

Несаница је увијек ноћ дужа од дана. Мука тијела која за тако кратко вријеме мислима стиже у најудаљеније сфере своје подсвијести, а тиме и у пјесников говор. Не жели да буде ничији послушник, него да опстане у пркосу, иако је пред амбисом да не буде његово дно, него друга страна у којој се пуним плућима живи и радује, која му и припада, не као храброст једног тренутка, него животног наравоученија.

Закорачивши у дескриптивност и нарацију пјесничког исписа у књизи Плавет, аутор нас уводи у симболичко-метафоричке слике везане за природу („Топола у хербаријуму“, „На другом крају града“, „Април“, „Меланхолија“, „Мали лирски лапидаријум“, „Рано прољећно цвијеће“, „Мартовско јутро“, „Љето на ријеци“, „Храст“, „Бреза“, „Цер“…). „Топола у хербаријуму“, пјесма не без разлога посвећена унуци Јани, управо говори о бесмртности тополиног лишћа, јер оно из једног стања прелази у друго (са гране у хербаријум), гдје ће наставити свој живот, остављајући траг и не сасвим случајно притиснуте енциклопедијом, јер је у њој мноштво појмова који при сваком прелиставању и ишчитавању оживавају „сабрана сјећања“. Мотивације за пјесничке изазове, често су иза прозора у крилу лептира или сјају звијезде у тијелима младих. „Над неугашеним сунцем маслачка / осмијех Вере из друге клупе. Лептир слијеће на тратинчицу… („Април“). Однос према природи проистекао је из сјећања доживљеног, веома комуникативан са садашњим временом и годинама искуства.

Сасвим је оправдана и не случајна награда „Гордана Брајовић“, јер се Павловићева поезија у овој књизи дотиче сличном персонификацијом, нарочито у циклусима „Метаморфоза у шуми“ и „Птица и човјек“, која карактерише поезију Тодоревићеве. Као да смо у шуми поетске имагинације. Један “волшебан“ разговор три пробрана дрвета у шуми, која расту омеђена јадна другим; бреза, храст и цер. Бреза између њих лахори својим треперавим лишћем, скупљајући птице и својом бјелином и свјетлином, освјежавајући шумски простор, осјећа се као млада дјевојка, заштићено, лепршаво и повлашћено. Притом, око себе окупља биљни свијет-флору (гљиве рујнице и сунчице, провирујући на поља пшенице) и фауну (мраве, птице, цврчке) скривајући их од вјечитих шумских прогонитеља.

Храст је одувијек значио гордост и одважност. Дрво које је „научило“ да трпи сва годишња доба и да нас спаја с вијековима. Могло би се метафорички протумачити да је храст суштина језика, очување језика говорног „шумског“ поднебља, очување и његовање културе флоре живећи у „истој ријечи“ с Вуковим језиком, јер је већ одавно у ријечи (шуми), заборавивши гдје је улаз: Дио сам шуме. Вукови прилазе, / птице се гнијезде у мојој крошњи, / јелике ме милују гранама. / Баш ми је лијепо откад сам храст / и на излаз више и не помишљам. („Храст“). Готово сам сигурна да је Павловић у пјесми „Храст“, провео нас кроз дубине језика, баш као у својој, недавно објављеној књизи огледа „У дубинама језика“, у којој је „осмишљено и на једноставан али упечатљив  начин испричана прича о трајности и неуништивости, не само ријечи… него и саме књиге као такве, коју ће анђеоски одржати и сачувати тек прича“,  као што рече рецензент књиге, проф. др Богомир Ђукић.

У циклусу „Птица и човјек“, који има седам пјесама, стиче се утисак да птица често „надгорња“ човјека, не само зато што пјева, ако је судити по оној народној: „ко пјева зло не мисли“, него што је језик птице у сталном разговору са људима управо преко пјесме која се успјешно оглашава јединим својим грленим средством датим од Свевишњег (пјесмом), и тако води разговоре са флором, фауном и човјеком, који би често пожелио да се пресели у птичја крила. Зато су у овом циклусу пјесме насловљене: „Богиња мајчинства“, „Цвркут“, „Пјесма“, „Сан о лету“, „У птицу бих да се прометнем“…, јер из ријечи полети птица, / с цвркутом у кљуну. / На папиру, пред оловком, / слова се извијају у крила. / И она би да лете… / („Она која пјева и она која вреба“). У тргању за одговором, Павловић ће се зауставити проглашавајући завршеним вријеме ловостаја, све до тренутка док сваку ријеч понаособ не обликује.

Пажљивије ишчитавајући књигу Плавет, понекад се учини да  је Павловић у служби путописца, јер уочава, доживљава и записује: („У Шенбруну 18. јуна 2018.“, „На путу за Добој“). Доминирају простор и вријеме који учвршћују композициону структуру књиге: („Мећава“, „Зима без снијега“, Град под снијегом“, „Астрална веза“…).

У циклусу „Мали лирски лапидаријум“ (десет пјесама), Павловић се пажљиво бави мотивском преокупацијом заокупљеном „камичком“ у чијем лавиринту букти пламичак који ће загријати васељену / у срцу рониоца, откривајући његов „унутрашњи тајнопис“, али и интерактивност камена и биља, јер топла душа камена је храна за биљку, која је никла из његове пукотине. Симболи раста и опстанка у животу су сунце и ваздух. Могло би се рећи и вријеме, нарочито када је у питању пјесма „4. Учити од јасписа“, у којем је вријеме заробљено: вјечности треба да се учимо / од јасписа који је и у старости млад… (Јаспис је врста полудрагог камена, варијетет кварца, различитих боја, најчешће, црвене, жуте и сиво-мрке.) Већ дуже на друштвеним мрежама, могли смо уочити активности просвјетне раднице и књижевнице Татјане Дан Ракић  која јаспис (и друге, разне врсте камена и фосилних остатака) успјешно проналази на обалама некадашњег Панонског мора, па мислим да је отуда и  подстакнуто пјесниково интересовање, иако то у пјесми није назначено), а мотив проналаска јасписа лежи у жељи налазачице да овјековјечи будуће вријеме, јер га је већ  обликовала вода и омогућила његово трајање без бојазни да промијени свој облик и састав. Свака неизговорена ријеч над понором „постаје камен“ о нечијем врату и тако прелази „из једног свијета у други“.

Павловић у својој идентификацији свијести, чувајући завичај, сусреће се са сопством, покрећући језик дјетињства и сјећања, који га на најискренији начин вежу са родитељима и одрастањм. Веома је упечатљив доживљај сопственог преображаја из себе садашњег у вријеме дјечаштва и одрастања. Да сам пекар, говорио сам / комадићу кукурузе у руци, / не бих морао с нестрпљењем / да чекам очеве повратке из града / са ‘сомуном’ у бисагама. / … Како ли је укусан врућ ‘куповни’ хљеб… („Хљеб из дјетињства“). Пјесме једна другу допуњавају сјећањем на догођено, понекад неослобођене дилеме, као у пјесми „Пањ“. Посебну емоцију аутор испољава када је у спрези са завичајем на било који начин, нарочито оживљавањем успомена на оца и мајку („Невидљив јахач“ „Мајчино чекање“… ), јер мајка умије чекати као нико, доливајући наду у непролазност и способност чекања, осјећајући да другачије не може бити: … Знам да и сада, загледана у небо, / по коме с мојим оцем и браћом / бере љековито биље за моје бољке, / стрпљиво чека да посвршавам / овоземаљске послове, своје и туђе… да пред њу озарен ступим. / … као што је и за живота чекала / моје ријетке доласке у њену самоћу.

Као што човјек уређује своју кућу и двориште по свом осјећају, отвара животне кругове, проширује их, дописује, дорађује, поправља, потом се враћа почетку, забиљежи упамћену љепоту  из прошлог, али и искушења кроз која је пролазио да би бар привидно постигао жељено и очекивано, тако се и Ранко Павловић у пјесми „Град под снијегом“, с мало меланхолије и сјете обраћа осмијехнутости сњежне бјелине и сунцу које лежи на тој бјелини и узајмно једно друго купају, грију и освјетљавају, свако на свој начин. Град и пјесник не престају да се прате. Искушење је скривено у невиној бјелини снијега, али емоција остаје да живи, чак и када пјесник зна да ће једнога дана свијетлити из звијезде, из оностраног свијета, успостављајући „астралну везу“ са пријатељима: Данас сам из телефонског именика / избрисао двадесет шест бројева. / Имена нисам, јер с пријатељима, / тамо гдје су отишли да ме чекају , / успостављам астралну везу. („Астрална веза“).

© 2019 Trend Magazine. All Rights Reserved - Powered by Optimus Solutions.

Врати ме горе