Песма Драинцу

ПЕСМА ДРАИНЦУ

„О, коме сам ја то потребан, – запитам се тада?
И очи ми зажаре старим снима.
Еј, велим, велим, нека, нека!
То снег само пада
За мојим траговима.“

Пишем ти ове зиме,
кад снег веје
у мојој души,
увлачи се нека
тиха зебња
као бела сенка.

Ал срце моје
још пламти и памти,
једино ме оно греје,
док гледам како падају пахуље,
радују се мале хуље.

Ја сам изван хора,
угласја песничке хорде,
уклет и сам, али знам,
без усамљености нема слободе.

Теби, раде, пишем ове зиме песму,
а коме ћу, на снегу стихови цвркућу,
нек ветар носи речи твојим трагом,
стићи ће ваљда на твоју без адресе кућу.

 

ЗА ДРАИНЧЕВИМ СТОЛОМ

Плачем твоје стихове, Драинче,
„песниче свемирче“,
сам за твојим столом,
у твојој празној кући, у Трбуњу;
напољу чујем како трабуњају,
расправљају нешто о поезији,
као да је то лако,
„певати и умирати“.

О, црни Рако,
на белом папиру,
са цвећем изван сваког зла,
ипак, ипак песме не умиру.

 

ДАН ПОСЛЕ НОБЕЛА
(Петеру Хандкеу, искрено)

Трон је само трен.
све што се догодило
као да није било,
све по старом,
свакодневица без милости.

Књижевност ништа не мења,
истина је мит.
усавршава се динамит,
експлозија добија нове
и још шире димензије.

Све је био само дан,
враћам се у снове,
у пределе поезије,
лепо је само кад се сања.

Опет смо сами, Христе.
И смрт и славље
две су стране исте
медаље.

После свега живот иде даље.
Срећа је само док примирје траје.

 

НЕ ПЛАШИМ СЕ ВИШЕ

„Господе, како се овде брзо смркава.“
Данило Киш

Не плашим се више да омркнем.
То је довољно за почетак, први корак,
да савладам мрак,
утваре, сенке, опсене.
Јесте мрачно
и јесте страшно,
Овде може свашта
да ти се деси,
подла је мисао ташта.
Мој пут је дуг,
осуђен на вечност.
Гледам смрт у очи
и, гле, чуда, она се боји,
јер лажно сведочи,
зна да ништа не значи,
зато се повлачи.

 

У ОРФЕЈЕВИМ ПРЕДЕЛИМА

(Алену Бешићу)

У Орфејевим пределима сам,
по трачким пољима певам,

на моја су нејака леђа
спали тешки терети наслеђа.

Свугде су траве камене,
окамењене ћуте успомене,

у мени се подсвест буди:
овде су ипак живели људи!

Где је мој род?
Све више мучи ме неспокој,

колективно памћење, беле сене –
све се свело на мене.

© 2019 Trend Magazine. All Rights Reserved - Powered by Optimus Solutions.

Врати ме горе