">

Zašto pišem autobiografske priče

ZAŠTO PIŠEM AUTOBIOGRAFSKE PRIČE

Protekle decenije, često sam pisao autobiografske priče. Činio sam to baš kako treba – dakle, priče su mi bile odmereno dosadne, podrazumevano pretenciozne, mestimično prošivene koncem neistina, dozirano indiskretne i, što je najvažnije, nisu bile predugačke.
Evo ovako!
Nakon 22 godine, ponovo sam bio u svom zavičajnom gradu i to čak dva puta u toku mesec dana. Prvi odlazak je bio kratkog daha i zamaha, pa je ostalo mnogo toga neobavljeno, između ostalog i jedna mala konceptualna misija. Naime, želeo sam da na lokaciji gde su lokalni poštovaoci moga stvaralaštva, kao divno iznenađenje 2012. snimili spot za moju najpoznatiju pesmu, KUĆU OD PRAŠINE, odsviram i otpevam istu numeru i sve zajedno ovekovečim kao video zapis. Reč je o lokaciji ispred potpuno zapuštenog kina Slavica, koje inače predstavlja mitsku kategoriju moga dečaštva i mladosti. Elem, prilikom prvog julskog boravka, nisam obavio ovu misiju, pa sam namerio da tokom avgustovske ekspedicije, pored ostalog, ispravim i ovaj propust. Stigli smo u idealno vreme, znači u suton i smestili se u isti pansion kao i prethodnog puta. Odmah sam otišao da se istuširam i osvežim nakon šest sati naporne vožnje. Kada sam završio i gurnuo staklena šiber vrata tuš kabine, kao da je kuršum iz neposredne blizine pogodio masivnu ploču vrata, koja su se rasula u hiljade sitnih i krupnijih komada i napravili mi dvadesetak posekotina po celom telu, a posebno po šakama. Činilo se kao da obilno krvarim iz nekoliko dubljih rana, dok je srča kao zvezdani prah svetlucala svuda unaokolo, a naročito u gustim dlakama moje brade. Izgledalo je, kao da ne mogu načiniti nijedan najsitniji korak bosim nogama, pošto bi on rezultirao novim posekotinama. Činilo se da stojim tako krvav, mokar i nag kao upravo od majke rođen u svojevrsnoj klopci i u skoro bezizglednoj poziciji. Činilo se, kao da me konačno vlasnik pansiona vozi u hitnu pomoć, gde me ušivaju u ambulanti. Tu mi je zadnji put, 30 godina ranije glavu ušivao dr Mišljenović, a par decenija kasnije, glavu – ali kao da je tuđa – će mi ponovo ušivati doktor Igor Horvat i profesor doktor Petar Vulekovic u mnogo invazivnijim okolnostima. Izgledalo je da sam odmah po izlasku sa hitne, pokušao da u pansionu sviram gitaru, što uz zavijene ruke nije bilo moguće. Činilo se da sam sutradan, ipak nekako uspeo, uprkos zavojima i bolnim ranama da ispred kina Slavica odsviram i otpevam celu Kuću od prašine, što je Rita snimila, a čime je ovaj čin zaista dobio dublju konceptualnu konotaciju.
Na koncu, izgleda da sam pomislio kako ću isisati otrove stvarnosti i nestvarnosti iz dubine posekotina ovog događaja, ako napišem još jednu autobiografsku priču.

 

NESTALI DEDA MRAZ

U kolekciji našeg novogodišnjeg dekora i ukrasa smo imali i lutku Deda Mraza koji se zahvaljujući malim olovnim tegovima ušivenim u unutrašnjosti tela od tkanine mogao namestiti da sedi u najrazličitijim pozama – na rubu police za knjige, naslonu kauča, na tabureu, stolu za pisanje, prekrštenih nogu ili držeći gitaru. Pre nekoliko godina, Deda Mraz nam je misteriozno nestao. Doslovno, kao da je propao u sneg, ispario u oblaku dima kamina koga ne posedujemo – naprosto nigde ga nema. Nismo mogli tek tako da ga izgubimo, niko nije mogao da ga ukrade – a i zašto bi, ne živimo u nekom ogromnom prostoru gde bi mogao da se sakrije i ostane tako dugo nepronađen – a i zašto bi se krio… Ili je jednostavno iskočio kroz prozor, što je moguće, budući da živimo u prizemlju i odšetao stazom koja nama nije znana, zato što je to staza sa koje se ne skreće, a mi skrećemo zato što nam svet nije skrojen po meri prazničnih idila koje tako vešto kreiramo kao himere, koncepte stvarnosti projektovane i dekorisane paralelno-utešno. I u redu je to – ako je Deda Mraz samo tako odšetao, ali voleo bih  da me je pre odlaska podučio kako se sedi, pozira, kako pulsira olovna kugla srca u plišanim grudima i na koncu NAJVAŽNIJE – kako i zašto se hoda sa olovnim tegovima u nogama.

© 2020 Trend Magazine. All Rights Reserved - Powered by Optimus Solutions.

Врати ме горе