">

Моје име је A

МОЈЕ ИМЕ ЈЕ А

Зовем се А. То је почетак, средина и крај.
Азбука и абецеда
азбест, астраган, армагедон
ауспух, акупунктура, Аушвиц,
архе и апеирон,
ампула, ауспух, амбуланта,
арматура, ах!
Акварел осликан на мокром платну
распростртом на гране платана који спајају светове.
Амор. Алуминијум. Алкохол. Апокалипса, Алиса.
Зовем се А. Једино почетак има свој крај.
Акузатив. Август. Аспен.
Пронашла сам писмо писано августа 1942., у Аспену
те године се није родило А.
те године се није родила ни А-ова мајка.
Снажним словима на жутом папиру,
модрим мастилом записано је
У левом џепу ампула цијанида.
У регистру живих моје име стајаће још неколико секунди…
Не знам колико сам дуго гледала у три тачке
и у углу смештену карикатуру човека плаве браде
пожелела сам себи да одсечем ухо и сликам сунцокрете.

ЕМБРИОН

Кишу

У мрачној утроби тебе/оца
родила се клица/ровац
поред сметлишта јалових речи
отпочела да се умиљава/буја/копа
а само што си испио шољицу чаја од менте
погледа упртог у неговану башту
и мислио како ће дан бити бео/сунчан/досадан.
Мастилом последњег даха
обојио си паучином обрастао под мансарде
уписао сопствено име у књигу мртвих/презрених/славних
отпловио у белој штирканој кошуљи
склупчан у ембриону неба
гледао сунчане тргове
у облацима које испуштају чункови возова
који односе тела умирућих песника и морепловаца
у обојене дане антологијских стихова/вечних снова
који су ти као песак међу реуматичним прстима измилели.
Над мртвим телом ламентирају они који су први бацили камен
тестаментарни епитаф дечак/син твој
свио је у новинску хартију и чекао тебе/оца
да развијеш једра и завршиш песму
али авај…

 

ИНИЦИЈАЛИ

На састанку нашег малог кружока
говорио сам о Раблеу и Монтењу
описивао последње сате Вирџиније Вулф
набрајао имена словенских богова
хвлио се енциклопедијским знањем
буржоаским пореклом и светлом синекуром.
Она је дрхтећи упијала
у регистар појмова уписивала сваку латинску реч
моју мудру опсервацију,
драмску паузу и театралне уздахе.
Тим њеним нотесом, да ми га је само даривала
или док сам је пратио сумраком улицама испустила
победоносно бих замахивао пред носевима биографа
доказивао исправност сазнања овог света
што ми се накупило у борама усађеним усамљеним ноћима
скрпљеним у фотељи од лажне коже
у углу очеве библиотеке.

Договарали смо се да се нађемо у миришљавим вртовима
где је Оливеира сачекивао лаконоге скице
Пикасових опијумских жврљања по љубавничким постељама.
Али никада се нашли нисмо.
Кортасар је био неумољив у метафоричном заносу несрећне љубави.
Напросто није у пишчевој природи да овековечи срећног јунака.

Знам како доручкује сланину и осредње печену кајгану
уз киселе краставчице, павлаку и лист зелене салате.
Видим је како леву руку не испушта из његове десне,
симбиотичним ритмом започињу дан.
Слутим како уз кафу испија мастиљав живот
пресахле бивше диве на страницама жуте штампе
и у колутовима дуванског дима
окреће нови лист.
Поезију је нагурала у сандук девојачки
поред празних тегли за ајвар, пинђур и киселе краставчице.
О, како она воли киселе краставчиће!

Још увек на углу Ботаничке баште и зграде
у којој је изнајмљивала потрковље трошно
стоји клин о који сам закачио леву комору.
Ако одете баш сада тамо
чућете како срце добује по лименом лавору
у којем продавачица цвећа
умива љубичице.

И даље на састанцима мог малог кружока
рецитујем Пушкина и Шилера
али нема оног кожног нотеса
са црвено утиснутим иницијалима
којим бих се оправдао Богу лично
да је и мене неко умео да воли.
Или макар оном старцу којег у огледалу срећем.

 

ПУТ ЗА ХОЛИВУД

На мом уху стоји једна брадавица, сврби.
У огледалу загледам флеке по кожи, старим.
Како би било лепо да измисле машину
којом бих мисли одмах ткао на папир
јер шта ти научници раде
дозвољавају да старе, да пате
песници и глумице
ах, те глумице!
Пакујем кофер за Холивуд.
Мећем олињале очеве цокуле
којима је препешачио планину
мислећи да се на врху лако скидају звезде
које из утробе није могао ухватити
мајчин брош, дедин орден, два листа дувана,
мараму посуту трешњама
осам семенки грашка и сан.
Пакујем сан за Холивуд.
Сањам да се сенка откида од мојих пета
и остаје ту на фотељи испред старог радио апарата
да слуша како је један човек ногом, својом ногом
дотакао тврду месечеву кору
ако је кора уопште тврда.
Мирише погача.
Пакујем кофер за Холивуд
стављам три крпене лутке
шест кликера, све љубавнице, две бивше жене
и искрзану песмарицу.
Огледам се. Смршао сам.
Одело за свадбе и сахране изели су мољци.

© 2020 Trend Magazine. All Rights Reserved - Powered by Optimus Solutions.

Врати ме горе