">

Jedna smrt u Beogradu

25.12.1683. godine, Beograd

 

Upravo sam pripremao ćilim za podnevnu molitvu kada su mi javili da su stigla tri jahača iz Jedrena.RABBI JESSIR VE LA TUASIR: RABBI TEMMIM BIL-HAJR.AMIN! (Bože, olakšaj a ne otežaj. Bože, neka se završi dobrim a ne zlim. Amin)

            Danas je 25. decembar godine 1683. Svestan sam da iskazujem ovaj hrišćanski datum a ne datum naše hidžre. Radim to zato, što hrišćani danas proslavljaju rodjendan proroka Ise, kojega u svojim sumanutim glavama smatraju za Boga.

            Beograd, u čijoj  tvrdjavi se spremam na molitvu, nekada beše značajan hrišćanski grad. Molim se da to ponovo ne bi postao.

            Nažalost, sultanovi glasnici nemaju ništa zajedničko sa hrišćanskim praznikom. Oni su doneli svilen gajtan od sultana, neka ga Alah blagoslovi a štiti.

            Gajtan namenjen meni.

            Uz dužno poštovanje, zamolću ih da mi dozvole da se molim, kako je naloženo. Prvo ću da uzmem abdest – opraću ruke i noge, lice, uši, mokrim rukama ću da predjem preko kose na glavi i na kraju ću isprati usta i nos.

            Zatim ću se okrenuti prema Meki i klanjati prva četiri rekata. Stajaću, jer vernik ne može a da ne stane užasnut beskonačnom Božjom moći. Kada prihvatim Njegovu beskonačnu milost pokloniću mu se duboko koliko god je to u mojim godinama moguća. Zatim ću da kleknem na kolena i na kraju dotaknem čelom zemlju jer sam shvatio da sve u mome životu – okrem bitisanja za Allaha – se jednostavno raspline. Ostaje samo čista vera. SUBHANE RABBIJEL-E`ALA. Slavljen neka je uzvišeni Gospod.

            Sada shvatam da nisam u slavu Alaha učinio sve što sam morao. Znam to znatno pre nego što mi to isto kažu sultanovi glasnici.

 

            Za najsrećniji dan u svome životu, Kara Mustafa je smatrao taj kada je han hanova, padišah, sin ratnika, otac ratnika, zapovednik vernika, vladar Sredozemnog i Crnog mora, gospodar dva kontinenta, sultan Anatolije i car rimski Mehmed IV naredio da se sedan svetih zastava zvanih tŭg zabode ispred palate Topkapi. Ovi tugovi su bili zastave nepobedivih stepskih ratnika, predaka Osmanlija.

Osmanlije su ratovale rado i često. Jašući na svojim neumornim konjima  svoju moć su  širili i učvršćivali. Ali nije svaki rat iziskivao da se tugovi vade iz najskrivenijih odaja sultanske riznice. Bili su to, na izrezbarenim i zlatom ukrašenim kopljima debljine ljudske ruke, zlatne kugle iz kojih su visili dugi konjski repovi.. Ali sada, kada je sultan odlučio da sam povede vojsku na Beč, nije bilo ni najmanje sumnje da će tugovi biti pobodeni. Nije bilo ni sumnje da će tamo gde sultan lično i ne dodje, u njegopvo ime, o svemu da odlučuje veliki vezir Kara Mustafa paša. Pa, on i jeste nagovorio sultana da je vreme da se jednom zauvek reši tih Habsburgovaca.

 

06.08. 1682, Carigrad

 

Na podnevno klanjanje IKINDIA NAMAZ toga dana kada su pred Topkapijem zabodeni sveti tugovi nismo sa sultanom išli u Sulejmanovu džamiju već u džamiju koja je hiljadu i četiri stotine godina ranije sagradjena kao Aja Sofija. Iako su je gradili hrišćani, to je neverovatno divna gradjevina. Pa i neimar Sinan se je rodio kao hrišćanin a Alah mu je, ipak, dozvolio da sagradi najlepše gradjevine u našem carstvu. Sinan graditelj je postavio ne samo Sulejmanovu džamiju, u kojoj najradije klanja naš sultan, već i onu, verovatno najlepšu gradjevinu ikad vidjenu, džamiju izgradjenu u Jedrenu za Sulejmanovog sina Selima drugog. Klanjanjem u hramu koji je sagradio Konstantin, veliki prethodnik Osmanovih potomaka na tronu Rimske imperije, naš sultan završava posao preimenovanja grada na dva kontinenta. Više ga nećemo nazivati Konstantinija. Od današnjeg dana pa sve do kraja vremena, ovaj grad će se zvati Istanbul. Ja ću ga, iz milošte, i nadalje nazivati Dersaadet iliti Kapija blagostanja.

            Sultanu nisam ništa rekao o svom snu. Sanjao sam, naime, zmaja sa sedam glava. Stvorio se ispred mene u trenutku kada sam obuvao nove čizme. Opoganio me je i ugrizao. Da je taj san usnio sultan, nikada ne bi dozvolio da krenemo u boj sa Habsburgom kojeg podržava sedam kraljeva. Plašio bi se poraza. Ja strah ne poznajem. BISILLAHIR-RAHMANIR-RAHIM.

 

Mehmed IV je postao sultan sa nepunih sedam godina, 12. augusta 1648. godine, posle krvavog dvorskog puča u kojem je bio ubijen njegov otac Ibrahim I. Zbog prevelike ljubavi prema lovu su ga i  prozvali  Avci – Lovac.

Bio je to jedan od najuspešnijih sultana, barem u većem delu svojhe vladavine. Osvojio je Krit i proterao Venecijance iz Egejskog mora. Uspešno je pobedjivao neprijatelje u Transilvaniji a Poljacima je oduzeo ogromne teritorije. Morao je još samo da se obračuna sa onima koje je smatrao za uzurpatore, sa Habsburzima.

Kara Mustafa je bio dvanaest godina stariji od vladara. Rodio se kao muslimam usred Anadolije u gorama južno od Crnog mora, u selu Merzifone. Ovo selo leži vrlo blizu gradiću Kopri u koji se povukao veliki vezir Mehmed paša našavši se u nemilosti posle izgubljene bitke kod Svetog Gotharda. Porodica Mehmed paše je poticala iz Albanije i u stara vremena je bila hrišćanska. Zatim su jednog od njih uzeli, kao danak u krvi, u Carigrad. U glavnom gradu carevine, porodica Korpili je postala jedna od najuticajnijih, možda čak bila prva posle Osmanovih potomaka. Čak osam členova ove porodice je postiglo zvanje velikog vezira. Iako usvojen, Kara Mustafa je imao šansu da postane najveći od svih njih. Imao je sve preduslove, čak mu se nudila i jedinstvena šansa.

 

Kraj oktobra 1682. godine, Jedrene

 

            Klanjali smo JACIA NAMAZ – večernju molitvu – u najlepšem hramu na svetu, u Selimovoj džamiji. Gradio je osamdesetogodišnji neimar Sinan. Njome je prevazišao sve što je do tada gradio, nadmašujući lepotom svoje gradjevine i delo Konstantinovih graditelja Atemija I Isidorasa. Sinanova kupola u Selimiji je za nešto šira i dublja od one u Aja Sofiji. Posle večere smo sa sultanom dugo razgovarali. Kao jedini zakonski nosilac titule “car svih rimskih teritorija”, sultan je odlučio da idućeg jutra naša vojska treba da krene iz Jedrena za Beograd. Zimu u Beogradu ćemo iskoristiti za poslednje pripreme. Ustanici iz redova ugarskih protestanata nas ubedjuju da nismo mogli da izaberemo bolji trenutak za rat protiv lažnih i lažljivih Habsburgovaca.

 

            Carevine kojima su vladali Mehmed IV i Leopold I su pri kraju 17. veka bile najstarije velike države u Starom svetu. U Engleskoj su Stjuartovi zamenili Tudorove, u Francuskoj Burboni one iz porodice Valoa. U Švedskoj je izumrla domaća dinastija Vasovaca i na vlast je došao nemački princ. I u Španiji je poslednji od tamožnje grane Habsburgovac ležao na samrtnoj postelji. Dve poslednje velike carevine su se razlikovale verom i društvenim odnosima, ali su obe imale i nešto zajedničko. Onovremenski posmatrač prilika, Henri Nevil, je primetio tu zajedničku crtu koja je bila dominantna i u metropoli na Bosforu i u onoj na Dunavu. Vrlo dobro ju je opisao ka “obredne šašavosti”. Oko oba vladara su se sjatile udvorice koji su, u strahu za vlastite položaje, uspevale da sve urede tako da do vladara stižu samo dobre vesti. Udvoricama u Carigradu je to polazilo za rukom vrlo lako. Osmanlijska carevina je beležila uspeh za uspehom.

Caru Svetog rimskog carstva Leopoldu I sreća nije bila toliko naklonjena. Neprestano se suočavao sa problemima koje mu je pričinjavao francuski kralj Luj XIV – “Kralj sunce”. Taj je neprestajnim vojnim čarkama ugrožavao zapadne posede Habsurgovaca i teritorije priključene njihovoj carevini. Još su se i oni protestanti u Ugarskoj neprestano bunili, podižući ustanke koji su iziskivali angažovanje velikog broja vojnih jedinica. Leopold nikada nije mogao da bude siguran da li vojsku treba da usmeri prema ustanicima Imre            Tekelija, ili ih pak slati na frontove prema Francuskoj.

 

Početak maja 1683. godine, Beograd

 

Spavao sam odlično. Pripremio sam se za jutarnju molitvu SABAH NAMAZ. Pogled sa tvrdjave  Kalemegdan je bio ushićujući. Ko može da se suprostavi vojsci koju štiti Alah i kojoj ću nadalje da komandujem ja, od trenutka kada mi sultan da u ruke sveti tug. Ubedio sam ga da ostane u Beogradu a da se ja postavim na čelo armije koja će da krene u uništenje Beča. Naravno, pobeda će biti pripisana njemu, meni je dovoljno da širim slavu Alaha medju bezbožnike.

 

Mobilizacija koja je proglašena pobadanjem svetih tugova je tačno odredila da se sve vojne jedinice moraja susresti početkom maja u logoru kod grada Zemuna. Kod ušća Save u Dunav, postavljeno je 15 hiljada šatora. Ovaj logor je mnogo veći od onog koji je odmah posle isticanja tugova napravljen ispod trostrukih zidina Carigrada. U logoru kod Zemuna bilo je, naravno, najviše šatora za običnu pešadiju, pa za janičare i spahije. Mnogo šatora je bilo odredjeno za pomoćne jedinice, pre svega za kuvare i njihove kuhinje. U sredini logora je bio kompleks šatora koji su služili samom sultanu. Medju šatorima su bili i oni za sultanove omiljene konje. Od smrti Sulejmana I u vreme ratovanja u Ugarskoj, mislilo se i na takvu mogućnost, pa je uvek bio spreman za postavljanje i šator u kojem je moglo da leži telo mrtvog vladara. Ukupno je ovih šatora spremnih da posluže sultanu bilo tačno šezdeset. U najvećem od njih je bio presto. Iz toga šatora, što je potvrdio kaplan Džon Kovel koji je imao prilike da lično razgleda  logod kod Jedrena se u “… u četvrti, intimni sultanov šator ulazilo se hodnikom. U ovom šatoru je bio krevet na čijem uzglavlju je  bio stalak sa Kuranom”.

Sa Medhmedom IV i Kara Mustafom se u Beogradu susreo mladi ugarski plemić Ištvan Sirmaji koji se pre toga lično uverio da je gradska obrana Beča u “prabednom stanju”. U jesen prethodne godine, Sirmaji je sa delegacijom ustanika Imre Tekelija bio na pregovorima sa carem. Leopold ih je k sebi pozvao sam jer je, zahvaljujući svojim špijunima, već znao da je Mehmed IV ponudio Imreu Tekeliju krunu Gornje Ugarske. Na teritoriji današnje Slovačke su se nalazila najznačajnije odbrambene tvrdjave od kojih je zavisila čitava obrana Beča. Ustanici su tako dobili priliku da igraju dvosktruku ulogu i da za sebe traže što više.

 

29.05. 1683, Sirmijum

 

Pred noćno klanjanje, još doslednije nego inače, obavio sam obradno umivanje. U toku dana sam posetio mesta gde je nekada stajao značajan  rimski grad Sirmium. U tom gradu je živeo i sin Konstantina, čiji otac je sagradio carski grad na obali Bosfora i dao mu svoje ime. Grad koji je na tačno današnji dan 1453. godine hrišćanskog kalendara  osvojio sultan Muhamed II, neka je hvaljen Alah. Sirmijum sam posetio da još jednom naglasim da osvajanjem Konstantinopolja naši vladari su stekli pravo da se kao jedini nazivaju i sultanima Rima. A pošto rimski car može da bude samo jedan, jer samo jedan može da bude naslednik Cezara i Aleksandra, moramo  da se definitivno razračunamo sa onim uljezima koji sede u Beču i sebe lažno nazivaju titulom koja pripada samo našem sultanu. Samo jedna može da bude rimska carevina i samo jedan može da bude njen vladar. Hvala neka je Alahu što je upravo meni pružio priliku da to jednom za svagda razrešim.

 

Turska vojska se kroz Srem kretala pravilnim tempom od dvadeset kilometara dnevno. Zatim bi pomoćne jedinice i najmljeni radnici ponovo podigli grad od šatora, iskopali latrine i obezbedili jelo, te vodu za piće i umivanje za celu armiju od sto hiljada ljudi. Stranci, uglavnom izaslanici država sa interesima bliskim Osmanlijama, a pre svih Francuzi, bili su zadivljeni redom i čistoćom koja tamo vladala za vreme boravka, ali i posle odlaska ogromne vojske. Nikada takev red i čistoću nisu videli u poljskim logorima bilo koje armije Zapada.

Ritam pokreta cele osmanske armije je, ipak, bio poremećen. Zbog visokog vodostaja Drave, inženjerci nisu na vreme sagradili most kod Osjeka. Turska armija je tako dobila neočekivani odmor ne bi li most bio završen i vojska dobila priliku da zakorači u Ugarsku.

 

 

14.06. 1683. godine, Osjek i put prema Dardi

 

Kao vojnik, najviše volim molitvu pod golim nebom, jer premudro govori prorok: “A neka se okreneš u bilo kom pravcu, svugde je lice Gospoda”. Molitva se i u takvim slučajevima mora obaviti po svim propisanim pravilima. Okrećem se licem prema Meki. Danas sam, konačno sagradjenim,  mostom preko Drave  prešao u Ugarsku, državu koja po Božjem zakonu i zakonu pobednika pripada našen carstvu, iako jedan njen deo prisvajaju Habsb urzi. Svakome je jasno da to čine bez ikakvog prava jer su, pobedivši ugarskog kralja kod Mohača,  pravo vladavine nad Ugarskom stekli naši sultani. Besramni, kakvi jesu, Habsburzi se krunišu ugarskom krunom. A šta je ta Austrija ako je titula njenog vladara tek – nadvojvoda?

            Udaljeni smo samo mesec dana marša od granica, iza kojih se, već sada, strahom tresu Habsburzi. Tresli bi se još više ako bi saznali da ću danas da se sretnem sa ratnikom koji nam u pohodu na Beč može pružiti nemerljivu pomoć. Hvaljen neka je Alah, i to je hrišćanin, ali protestant. Barem se ne klanja lažnim božanstvima –  slikama i kipovima – već priznaje samo jednog Stvoritelja. Zašto li, pri tome, Boga poštuju tako komplikovano, kao “trojjedinog” kada je svima jasno da bog može da bude samo Jedan i Jedinstve.

 

Pregovori sa Tekeljijem nisu bili ni laki, ni jednostavni. Vodja ugarskih ustanika je neprestano kalkulisao jer se bojao kako verolomnosti Habsburgovaca kao i lukavosti i neiskrenosti Osmanlija. Moravo je da donosi ispravne odluke, vagajući od kojeg velikog vladara može da dobije najviše – a da pri tome mora da pruži najmanje. Bilo mu je jasno da bi Osmanlijama odgovaralo da uz njegovu pomoć poraze i ponize Beč. Dozvolili by mu da na severu Osmanlijsklog carstva vlada u njihovo ime. Beč je previše udaljen od Carigrada i nije isplativo upravljati njime sa tolike udaljenosti. Daleko više bi im odgovaralo da Bečom vladaju posredno, kao što to već rade u Transilvaniji, Moldaviji ili u Vlaškoj. Tekeli bi za tu, posrednu vladavinu bio najbolji kandidat. Ali, uprkos tome što je Tekelji bio protestant, bio je potreban i Leopoldu. Jedini njegovi saveznici (a neprijatelji Francuza i Osmanlija) u tim teškim vremenima su bile protestantske države Engleska i Holandija. I on je morao da  obećava, isto kao 1681. godine kada je, pod pritiskom savezničkih država, obnovio prava protestanata u Ugarskoj – a što je najgore: i da teška srca daje  sve više i više. Tekeljiju je preostalo samo da bude strpljiv i da čeka. I da pregopvara, malo sa carem, malo sa sultanom. Od njegove odluke je zavisila sudbina svih luteranaca, kalvinista i unitarista u Habsburškoj carevini.

 

12.09. 1863. godine, pod zidinama Beča

 

Upravo sam završio jutarnju molitvu. Spremao sam se da obidjem jedinice kod sela Hernals. Nisam uspeo ni da se vinem u sedlo svoga ata kada su mi javili da sa vrhova Vinervalda se na nas stuštila poplava od hrišćanskih jahača. A ja sam očekivao da će danas konačno Beč da kapitulira. Umesto toga, na ledja naše armije su se ustremile horde poljskih husara, saskih konjanika i nemačkih oklopnika. Uopšte mi nije jasno kako su, u potpunom mraku, ovi  konjanici uspeli da predju kroz gustu šumu punu šipražja. Brda iza Beča uopšte nisu pogodna da se preko njih usmeri napad. Čime li su samo bili motivisani da podju u ovaj očajnički juriš?

            Ko li komanduje toj vojsci djaura? Tačno znam da Habsburgovci na čelu svoje vojske imaju jedan galimatijas od oficira. Najviše je Italijana, zatim Nemaca, Škotlandjana, Iraca, Engleza pa i Francuza. Sada im se priključio i poljski kralj. Ako su pare to šta ih sjedinjuje, hteo bih i odgovor na pitanja – ali ko?

            Čvrsto verujem da će Alah biti uz nas u ovom teškom času…

 

Vojske je ujedinio Karlo Lotrinjski. Bio je to iskusan vojnik. Sa još jednim od komandanata armija ujedinjenih na visovima Bečke šume, Karlom fon Valdekom, već je jednom pobedio Turke u slavnoj bici kod Svetog Gotarda. Vojvoda Lotrinski je bio daleki potomak lotrinskih kraljeva ali je ujedno bio i carev zet. Ipak, poštovao je starešinstvo poljskog kralja, sa kojim je našao zajedničku reč već kod prvog razgovora. Poljski kralj je bio četrnaest godina stariji i na sve je ostavljao snažan utisak svojom suzdržanošću i dostojanstvom. Bio je gorostasnog rasta, tako da ga na bojnom polju svako odmah prepoznao, što se još više pojačavalo njegovim oklopom koji je sjajem nadmašio bilo koji oklop ostalih vitezova. Kralj je za vreme napada na vojsku Kara Mustafe bio najodlučniji a i sreća mu je bila naklonjena. Jan Sobieski je sa svojim konjanicima jurišao tačno u pravcu šatora velikog vezira.

U stvarnosti, niko od generala nije formalno dao znak za napad a bitka je već počela. Dve vojske, terane jednako intenzivnom mržnjom i besom su se stuštile prema sebi uz uzvike s jedne strane “Isuse, Marijo” a sa druge “Alah akbar”. Izgledalo je kao da su se sudarila dva Božja gneva.

Karlo Lotrinski je komandovao levim krilom sa brda Kalenberg. Kada su se spustile sa visova Bečke šume, njegove jedinice su izbile na Dunav. Izmedju Grinciga i Nusdorfa je njegova artiljerija, koncentrisanom paljbom, rasturala turske linije obrane. Lotrinski vojvoda je komandovao i habsburskoj i bavarskoj pešadiji, musketarima i kopljanicima.

Jan III Sobjeski je poveo napad sa vrha Grinberg. Komandovao je konjici od tri hiljade konjanika. Medju njima je bilo čak dve hiljade čuvenik husara – “krilatih jahača” – koji su svi do jednoga bili uzvišenog roda. Bili su to teški oklopnici kojima u to vreme niko u Europi nije bio ravan. Nakolaus Hjeronimus Sjenjevski je napadao na selo Gersthof a Stanislav Jablonjevski je svoje jedinice koncentrisao na napad sa brežuljaka Drajmarkštajn i Roskopf (Konjska glava).

 

12.09. 1683. godine, šator velikog vezira, istočno od Bretitenze

 

Obavio sam ritualno pranje abdest i klanjao popodnevnu molitvu IKINDIJA NAMAZ. Bitka je utihnula. Neprijatelja do sada nisam video. To znači da je Alah na našoj strani. Snage nevernika, neka ih se sjedini koliko god hoće, su u poredjenju sa Jedinim ništavne. U tom renutku su u mahnitom galopu pred moj šator doletela dva Tatara. Izraz na njihovim licima mi se nije svideo ni najmanje.

 

            Tatarski izvidjači su požurili da vrhovnom zapovedniku jave da se njegovom šatoru približavaju neprijateljski teški oklopnici. Kara Mustafa, ubedjen da to može da bude samo neka manja jedinica, odlučio je da sa svojim ličnom gardom napadne Jablonjevskog krilo ali je vrlo brzo uvideo da se prevario. Ugledao je gorostasnog konjanika u blještećem oklopu i, po pričama koje je čuo, prepoznao Jana Sobjeskog. Bilo mu je jasno da sa svojim ličnim obezbedjenjem nema ni najmanje šanse da se odupre “letećoj konjici”. Ali mu je bilo jasno još nešto, daleko bitnije. Više nije u pitanju bio samo njegov život već i čast njegovog sultana. Ako bi u ruke hrišćana dospeo sveti tug, tu sramotu mu ne bi oprostio ni sultan, ni Alah. Brzo je upakovao svetu zastavu u unapred pripremljenu kožnu futrolu, zgrabio ličnu kasu i u pratnji spahija brzim galopom se uputio prema Estergomu.

 

 

  1. 10. 1683. godine, Budim

 

U molitvama se stalno pitam, zašto je Alah dozvolio da nam Jan Sobjeski umakne kod palanke Parkanj. Mogli smo da mu se osvetimo za poraz kod Beča i da svet ponovo  vratimo tamo gde je sve bilo 11. septembra.

            Posle večernje motlitve sam obavešten da su Lotrinjski i Sobjeski prešli na desnu obalu Dunava ispod Estergoma. To me nije nimalo zabrinulo, ni najmanje se ne plašim mogućnosti da takve tvrdjave, kakve su Estergom i Budim padnu u ruke neprijatelja. Naročito sada, u kasnu jesen kada napadači ulogoreni na poljanama ispod naših tvrdjava moraju da odolevaju kiši i hladnoći. A kada dodju prvi mrazevi, moraće da se povuku do udobnijih zimovnika. Do proleća ću postaviti novu armiju. Sada, kada sam posle Parkanja uvideo da i Lotrinjski i Poljaci imaju svojih slabostu, koje već dobro poznajem i znaću da iskoristim, moram na vreme da stignem do Beograda i o svemu se posavetujem sa sultanom. Krećem odmah ujutru, pre zore.

 

Kara Mustafa je napustio Budim pre nego su artiljerijske baterije bile postavljene tako da mogu dobaciti do svakog dela Estergoma. Nekoliko dana je neprestano kišilo, tako da su topovi mogli da otvore paljbu tek 24. oktobra. Artiljerisko bombardovanje je, začudo, trajalo svega šest dana a tvrdjava se, kažu pod vrlo povoljnim uslovima za sve, a naročito za zapovednika Estergoma, jednostavno predala.

Kada je Kara Mustafa stigao do Beograda, sultan je već bio napustio ovaj grad i požurio da zimu provede u Jedrenu. Tamo je Mehmed IV 14. decembra dobio neočekivanu vest, da je Estergom pao u ruke hrišćana. Da bi, barem delimično, sačuvao svoju čast, morao je da kazni krivca.

Sudbina velikog vezira je tako bila zapečaćena. Iz Istanbula su odmah krenuli kuriri, jahači koji sa sobom nose svilen gajtan. Osim pogubljenja vinovnika sramnih poraza, jahači su trebali u Topkapi da donesu stvari koje je, na znak svoga položa velikog vezira i zamenjujućeg komandanta svih osmanskih armija pod Bečom, od sultana dobio Kara Mustafa. Bio je to pečat, sveti tug, prorokovu zastavu i ključ od Ćabe u Meki. Uz ove znake vlasti, glasnici su imali i dužnost da u Istambul donesu kožnu torbu sa dokazom da je naredjenje ispunjeno i da je želja sultana ispoštovana.

 

 

 

25.12. 1683. godine, Beograd

 

            Odložio sam molitveni ćilim a ponovo klekao, ovoga puta na golo tlo. To su mi dozvolili. Tako će moje mrtvo telo da padne u prašinu, kako i priliči da umre ratnik. Sam sam, jednom rukom, podigao bradu da ispod nje lakše provuku svilen gajtan ne bi li ga omotali oko moga vrata. Možda ću uskoro da saznam – zašto je Alah okrenuo svoj pogled od mene te nedelje 12. septembra…

            INNEHU KANNE TEVVABA. On je uvek pokajnike primao sebi.

 

 

Smrt je imao laku. Kada su mu tri jahača prispela iz Jedrena snažno stegla svilen konac oko vrata, telo Kaea Mustafe je zadrhtalo gotovo neprimetno. Dželati su dozvolili da mu se telo stropošta na zemlju. Jedan od njih mu je, vešto, nožem odvojio glavu od tela. Na prvi pogled je bilo jasno da to ne radi prvi put. Zatim mu je, jednako vešto, odrao kožu sa glave. Trebalo je za sultana pripremiti stari način dokazivanja da se naredba vladara ispunjena kako to zakon i tradicija nalažu.

U praznu kožu glave sa dugačkom bradom i retkom kosom nagurali su unapred pripremljenu slamu a zatim otvor ušili svilenim koncem. Zatim su tako ispunjenu kožu sa glave Kara Mustafe stavili u kožne bisage koje su bile privezane za sedlo jednog od glasnika.

Jahači su izjurili kroz beogradsku Stambol kapiju još pre večernje molitve. U to vreme je telo velikog vezira Kara Mustafe iz Merzifona bilo spušteno u zemlju pored beogradske džamije.

© 2020 Trend Magazine. All Rights Reserved - Powered by Optimus Solutions.

Врати ме горе