Две чауре и метак за писца

Две чауре и метак за писца

 

Из породилишта су ме довели у трошну, изнајмљену собу у Балканској улици. Зидови прекривени љуспицама некадашњих тапета били су танки. Ноћу сам осећала дах чистача улица. Тако је било и у комшијским собама у којима су били смештени студент Машинског факултета, две ученице Медицинске школе које су упорно наваљивале на врата тог јадног студента који је доцније оженио станодавчеву кћерку, удовица Лидија са три сина и мачком. Наше минијатурне собе делио је мемљиви ходник. Кухиња и купатило су били заједнички. На инсистирање мајке, отац је од малене плате купио решо како не би морала често да залази у заједничке просторије и сусреће се са светом који није био топао у њеним очима. Решо, фуруна, веома леп и модеран тепих за такве необичне околности, грамофон, кревет и лампа која је осветљавала кожни кофер који је служио као сточић у ретким посетама пријатеља и ближе фамилије. Кофер од браон телеће коже, са две чврсте ручке, металним копчама и повеликом раздеротином на платну којим је постављен, донео је мирисне дуње, шаку сувих шљива, мало ораха, две подсукње, кошуљу са извезеним трешњама на крагни, свеску са кројевима, вунени шал и рукавице из места чије име је тако мало да није ни тачка на мапи, а тако је велико јер се у њему родила моја мајка. Тај кофер је приповедао о прекоокеанским путовањима деде-стрица, био моја колевка добрих годину дана; у њему су се скривала два кликера, исечак о цени нафте из The New York Times-a, модни магазин из Париза, сатенска врпца, возна карта Београд-Љубљана, плоча A hard day’s night од Битлса, ђачка књижица, фотографија препуна осмехнутих људи, две чауре и метак. Један студент, две ученице, једна удовица, три сина, једна беба, две подсукње, један кофер, покоји сан, две чауре и метак који је отац вртео у руци док је читао српско-хрвтаско издање романа Пролећне бујице Ернеста Хемингвеја. Мајка се мрштила. Ја сам расла, порасла и носим три чауре у џепу.

 

Смрт баба Манде

 

Ушао сам тихо, на прстима, покушавајући да не реметим мир баба Мандиних последњих тренутака. Гледам је онако малену, као птичица испала из гнезда, гледа знатижељно очима које одају страх, али и наду за коју се чврсто држи. Дође ми да је загрлим и љуљам као што је она мене када сам био дете. На грудима моја старица држи прекрштене руке изражених вена, оне руке које су умивале светлошћу, бледа, мршава, дуге беле косе је увила у плетенице, па обомотала око главе коју је прекрила марамом да се случајно не прехлади, иако је у соби неподношљиво вруће. Осетила ме је.

„Жива сам. Нисам се још преставила. Јеси уредио кућу?“

„Јесам баба.“, одговорио сам постиђено.

„Да ли си добро изрибао подове?“

„Јесам.“

„Добро. Зови попа.“

„Баба, трећи пут ове недеље долази.“

„Нека. Нека заради за опело.“

Онда се закашљала и у канцерогеном испљувку загледала има ли још који дан пред собом.

„Јеси ли орибао подове?“

„Јесам баба, већ сам ти рекао. Не брини“

Баба Манда воли да јој кућа и окућница буду увек чисте, бљештаве и миришљаве. Некада је, када би сви полегали, натапала крпе у кофи у којој је био размућен сапун справљен од свињског лоја и рибала подове. О сваком празнику посебно би гланцала дрвенарију водом у којој је свој дивни етар пустио босиок и ливадско цвеће. Ревносно је брисала прашину са гоблена, проверавала да ли у свакој прегради и нахткасни има по струк лаванде, рибала шпорет, затезала простирке, па се укућанима ујутру чинило да ту претходног дана нису ни улазили. После свршеног посла скувала би себи кафу, а уз њу испијала једну чашицу добре шљивовице, па све засладила ратлуком и цигаром. Да, њој је цигара била посластица. У дуваном диму хватала је обрисе младости. Мој деда Игњат, док је био жив, увек јој је остављао једну, сакривену у комоди са крпама, да је не нађе његов отац, а њен свекар, мој прадеда Гвозден, по којем и носим име. Наљутио би се да је видео снаху како пуши. Могло се тачно израчунати колико је цигара попушила моја баба. Далеко мање од мог деде, прадеде или мене, и ето баш је од плућа оболела.

Испратила је баба Манда много њих на сеоско гробље. Прво јој је умрла свекрва, моја прабаба Живомирка, од милоште Живка. Живка је умрла у болници, нагло, трагично и крваво. Имала је четрдесет година, колико имам ја сада. Сепса је захватила њено тело и халуцинације које је преживљавала као нус појаве биле су пророчке, али их нико није записао. Касније, у магновењу, баба Манда каже да је њена свекрва прорекла све, пропаст краљевне, хапшење и нагло стрељање ђака у Шумарицама, убиство нашег комшије истакнутог члана Комунистичке партије, говор принца Александра за његов осамнаести рођендан који је упутио из Лондона, црнокошуљаше, црноберзијанце, изградњу Берлинског зида и убиство Кенедија. Сепсу је добила од неуспелог абортуса јер је било срамота да роди још једно дете, а већ има двојицу унука, мог оца и мог стрица. Одлучила се на подухват који је у тајности обавио локални ветеринар и маг са две ужарене шипке. Умрла је после месец дана агоније. Муж постиђен због приче која је одјекнула целом вароши упутио се ка букви али му је конопац пукао. Још постиђенији вратио се у кућу и плакао на рамену своје најстарије снахе, а моје бабе Манде која је од стреса добила први оседели прамен. Следећа смрт која је ушла у кућу однела је два живота. Од тифуса су умрли брат мог деде и његова жена. Мој прадеда Гвозден је опет покушао самоубиство. Пуцао је себи у главу из кубуре, али се само окрзнуо. Од тада је стално имао главобоље које је лечио литрима шљивовице. Када га је Манда видела окрвављеног како лежи у летњој кухињи добила је други седи прамен. Имала је двадесет две године.

Мој деда Игњат је све подносио ћутке и ревносно. Веровао је да им Бог нешто поручује. Те године када му је умро брат почео је да обележава, не само нашу Крсну славу, Светог пророка Илију, већ још две славе Светог Јована и Светог Николу. Сви узовници су редовно долазили. Баба Манда, врсна домаћица, свакој се радовала, иако је знала да ће породица данима после гладовати. Исто су радили и током рата, само уместо хране, на столу је стајао по који орах и славска свећа. Прадеда је добровољно отишао у рат, раме уз раме са деда Игњатом. Помислио је да ће га макар Шваба решити мука, ако већ сам није успео да оконча живот, али и ту му се догодио пех. Уместо њега, метак који је случајно опалио из пушке једног новопридошлог војника усмртио је Игњата. Чувши за смрт супруга Манда је оседела начисто. Имала је двадесетосам година. Гвозден је коначно нашао мир пет година касније када га је пробуразио разјарен бик док је дремао на ливади.

Отац ми је причао да је баба све до његове женидбе носила црнину. На дан свадбе, на гробљу се разрушила и показала плетенице увијене око главе, као гнездо. Играла је и певала радујући се снахи, животу, миру, новом дану. Убрзо се оженио и други син, мој стриц, а ја сам био у стомаку моје мајке Видосаве. Стрина није желела да живи у заједници и убрзо су се одселили у град. Што није било лоше јер је баба Манда средом, када је одлазила на пијац да градским дамама продаје сир и кајмак, увек свраћала у дућан и доносила ми свилене бомбоне.

У нашој кући је и поред тих сталних пехова било весело. Баба је седела крај шпорета у којем је пекла јабуке и меке, слатке, мале хлебове за мене и мог брата и причала нам приче о Швабама, партизанима, четницима, свом детињству, једном дрекавцу у старој пећини дубоко у шуми, поселу где је први пут као девојчурак од шеснаест година угледала мог деду и после седам дана се удала за њега.

Први пут сам је видео да се заплакала када је мој старији брат отишао у престоницу на факултет. Тамо је и остао. Када сам ја одлазио није плакала. Вероватно се навикла. Но, ја факултет нисам завршио већ сам се оженио, морао сам, Виолета је била трудна три месеца. Када јој се родио праунук, мој син Павле, позвала је свираче у двориште. Причају моји родитељи да је три дана славила, а гости из села и града су се смењивали на ручковима које је организовала. Новац за тако велико славље сакупила је од продаје једне омање парцеле која се граничила са њивом неких рођака са којима није говорила. Јуче ми је оставила аманет да их случајно не зовем на сахрану. Лепо је било одрастати са бабом у овој кући пуној успомена… Одох опет да позовем попа, а ето требало је баш данас да одем на вашар у суседно село, али неко мора да чува баба Манду од смрти и редовно чисти кућу.

© 2019 Trend Magazine. All Rights Reserved - Powered by Optimus Solutions.

Врати ме горе