">

Veštačka inteligencija i prirodna glupost (i druge priče iz Kabineta  Ransijerovog Učitelja -Neznalice)

Kada govorimo o novim horizontima kulture  umetnosti i medija u našem novom, savremenom digitalnom okruženju, pre svega treba da se osvrnemo na naslov koji nam ukazuje na nešto, odnosno-  na mnogo toga. Horizonti , vizije kulture i umetnosti- da, ali ne treba zabor aviti  da su kulture različite, kao i njihovo najsublimnije ispoljavanje umetnost , a kao takve variraju od jedne zemlje do druge, unutar neke već, date civilizacije. Kada je reč o dobu digitalne tehnologije, ja taj metafizički areal ne bih nazvala “digitalnim okruženjem”, u smislu da “okruženje” pre svega podrazumeva fizički prostor a ne vremenski, koji digitalnoj epohi istinski  pripada.

Počela sam da se dublje zanimam za probleme koji se sve češće javljaju razvojem Veštačke Inteligencije pošto sam pročitala donekle blagonaklon tekst Denisa Šimeke naslovljen “Kako se mozgovi virtuelne indistrije služe neuro-naukom da bi vas prevarili” i to negde početkom 2016. Tu je autor pomenuo  Kimberli Vol, doktorku kompjuteristike i specijalistu za veštačku inteligenciju, pa je prokomentarisao njen rad na sledeći način: “Možda vi mislite da vas iluzija virtuelne stvarnosti neće nikada uzeti pod svoje, ali vaš mozak će vas lično izdati i on vas već trenutno izdaje.” Navodno,  Volova je radila na stvaranju pazla, na igrici “Fantastična mašina” jer je znala kako naš mozak radi i postepeno nam objašnjavala kako ga Virtuelne Stvarnost  polako menja.

“Pokušavali smo, naročito u igricama da uvedemo igrača u iskustvo virtuelne igre,” reče dr Vol. “Pokušavali smo da stavimo pred ljude veći ekran i da ih zatim uvučemo u svet predstavljen na tom ekranu. Sa uvodjenjem Virtuelne Stvarnosti u igru, sve ono prethodno pada u vodu jer u okviru V.S. uvodi se konkretna osoba u igru, ili u dato iskustvo.

Da bi ovo  shvatili prevashodno treba da razumemo koju vrstu orudja i čulnih opažaja upotrebljava  mozak da bi nazvao nešto stvarnim u realnom svetu i da bi zatim, koristeći sva ta orudja i podatke upotrebio u virtuelnom svetu. Mozak je takodje promenljive prirode i lako ga je obmanuti. Videli smo već optičku iluziju gde se nalaze dva objekta iste veličine, ali jedan izgleda veći od drugog. Naš mozak nam uvek podmetne tu smicalicu. Način na koji tehničar Virtuelnog prostora obmanjuje  mozak tvrdeći da je prostor kojim upravlja stvaran, je kao način adekvatan zato što tehničar zna kako mozak produkuje  stvarnost, a onda hrani taj isti mozak istovetnom informacijom ali u virtuelnoj stvarnosti; tehničari Virtuelne Stvarnosti simulacijom daju mozgu sve elemente koji ga navode da pomisli “ovo je stvarno iskustvo”. I pošto mozak može da se kompletno obmane i da poveruje da je virtuelno ono stvarno, igrači možda treba da budu prethodno informisani o sadržaju simulirane budućnosti. Ako ne obavestite ljude da je neka Virtuelna igrica zastrašujuća i oni se u toku igre uplaše, to može da bude veoma opasno za njihovo zdravlje. Ja sam lično bila veoma potrešena kada je prestala dvogodišnja korespondencija izmedju mene i odredjenog  agenta tajnog servisa iz Sjedinjenih Drzava. Nisam ni slutila  da  sam, u  periodu od nekih  dvadeset meseci , bila zapravo žrtva odredjene virtuelne igre: jednoga dana pak, naprosto sam počela da sagledavam virtuelnu stvarnost bolje i jasnije, odnosno počela sam da razlikujem bolje ono “stvarno” i ono virtuelno koje mi je ta odredjena služba servirala svakodnevno.

Ali važno pitanje koje se ovde postavlja je kako mi učimo da posmatramo i gledamo i kako najposle vidimo neku stvar ili odredjenu situaciju? Kako  vidimo stvari u njihovom prirodnom svetlu ako su nam već prethodno bile servirane pod odredjenim veštačkim osvetljenjem kompjutera , koji je postao naša virtualna , dodatna ličnost?  Džin Trejsi, profesor fizike i stručnjak za Teoriju Plazma Talasa tvrdi da najsublimnije naučno istraživanje zavisi, kao i sam prirodni vid, od sposobnosti čoveka da razlikuje najbitnije signale od nekih sporednih: Kada je Galilej pogledao  u mesec, kroz svoj novi teleskop te daleke 1610, on je odmah shvatio da su promenljive tamne i svetle šare bile prouzrokovane promenom ugla sunčevog zraka  koji je padao na tvrdu površinu. Profesor Trejsi kaže da sposobnost vidjenja, sagledavanja činjenice nije urodjeni, prirodan dar već je u pitanju  evolutivni proces koji zavisi od uticaja kulture u kojoj se nalazimo i od sredstava koja su nam na dohvat ruke.

    U Galilejevo vreme, Florentinci su bili majstori perspektive koji su koristili oblike i senčenje na dvodimenzionalnom slikarskom platnu  da bi postigli  trodimenzionalnost tela u prostoru. Galilej je bio veliki prijatelj umetnika,  čak je u detinjstvu i ranoj mladosti želeo i sam da postane umetnik. Sa religioznom posvećenošću je tvrdio da je tvorac sveta bio geometar. Galilej je verovatno upio sve matematičke već  proučene metode reprezentacije koje su se, kao takve, bazirale na projektivnoj geometriji najtananijih zrakova. Galilej je posmatrao površinu meseca i  lako je  shvatio  da  mesečeve  planine prvo obasja vatra izlazećeg sunca dok  njihove niže padine istovremeno borave u tami. Kada proučavamo neke često složene naučne opservacije shvatamo da su one struktuisane po principu očnog vida.

Mašinske konstrukcije  koje beleže ono našem oku nevidljivo, od gravitacionih talasa u kosmosu pa do najmanjih signala u okviru ljudske ćelije oslanjaju se na različite oblike ispoljavanja našeg “vida”. I dok ispitujemo  vidjenje kao vrstu metafore na naučnu opservaciju, a naučnu opservaciju uzimamo kao neku vrstu vidjenja sveta oko nas, neminovno ćemo se upitati: kako naša prethodna saznanja o svetu utiču na ono što trenutno opažamo? Ako prethodni obrasci koje smo već usvojili jesu za nas odlučujući i bitni za  razaznavanje stvari, kako možemo izbeći pri ovom procesu kretanje onim već izlizanim tunelom percepcije? I kako da savladamo ono najvažnije, a to je da vidimo svet na neki sasvim nov, neistraženi način?

    Kako možemo da savladamo proces sagledavanja nečeg potpuno novog i neočekivanog? Ako je  mozak mašina koja stvara nove taksinomije, tojest aparat koji stavlja objekte i ljude koje je naše iskustvo već označilo,  u  odredjene nama već  poznate kategorije, zaključujemo  da je svako istinsko učenje uvek zbunjujuć proces  koji pomalo dezorijentiše. Proces učenja pomera unutrašnju konstelaciju  naših nerava kao što prouzrokujei  radjanje misli kao takve. Ova vrsta mentalne a fleksibilne aktivnosti je deo nasledja koje je izgradjeno tokom

miliona godina  razvoja čovečanstva, a nama taj proces ovde može da posluži kao valjana metafora za  naučnike koji se  uče da gledaju novim, mašinskim očima.

     Možda su Žaku Ransijeru, savremenom francuskom filozofu,  padale na um ideje slične teorijama Džina Trejsija koji se zanimao za neistražene i neograničene mogućnosti saznajnog procesa, i to u trenutku kada je Ransijer pisao traktat o  učenju jezika koje je predavao “neobrazovani učitelj”,  Žozef Žakoto još 1818. Žakoto je predavao kurs na francuskom svojim holandskim studentima u Luvenu, a kako studenti nisu prethodno govorili francuski, Žakoto je ovim načinom predavanja uronio u posebnu granu  oblasti nauke o učenju. Njegova epistemološka teorija je tvrdila da ako proces posmatranja,  kao i proces slušanja, tretiramo kao puke eksponente verovanja u dobru volju pri učenju, onda isto tako možemo ustvrditi da vera u opažanje menja  shvatanje o realnom objektu koji osluškujemo ili vidimo i koji nam je dat da o njemu nešto naučimo.

      Ali kako  poverovati da sve ono što  čujemo ili vidimo po prvi put istovremeno poseduje i neku pravu kognitivnu vrednost? I kako  da  verujemo u integralnu  vrednost nekog objekta koju je za nas optički stvorila Veštačka Inteligencija? Opasnost verovanja u nešto što potencijalno poseduje veliku moć da nam naškodi istovremeno potkopava svoju vlastitu kognitivnu vrednost; u tom smislu treba da se zapitamo da li  veru u oslanjanje na Veštačku Inteligenciju treba pre svega staviti u kategoriju kognitivne predrasude, kao i sposobnost da se zaštitimo od te predrasude. Ovo  nas interesuje u procesu saznavanja   potencijalnih opasnosti u kojima se javlja i deluje Veštačka Inteligencija.

     Naprosto, možemo danas ustvrditi da sve oblasti u kojima se obavljaju ljudske delatnosti  bivaju izložene intervenciji Virtualne stvarnosti; Vilijam S. Barous je jednom lepo rekao, u intervjuu koji sam sa njim vodila 1986, da “kada god ljudi krenu nešto da upotrebljavaju, oni počnu tu istu stvar i da zloupotrebljavaju.” Virtualna stvarnost se nevidjeno brzo razvija i kako tehnološki oci neprestano ističu njenu neizbežnu eksploziju u razvoju njene primene u našim životima, umetnici kreću da istražuju tamnije strane i sekundarne efekte njene primene. Tradicionalno već, umetnici su bili prvi koji su ustali protiv terora algoritma, jer umetnici iskazuju opštu tendenciju da se bune protiv nametanja odredjenog poretka u svim oblastima, od praistorije pa do danas.

Nedavno je u umetničkom časopisu Artforum, u  novembarskom broju  2017, objavljena studija o odnosu novije umetnosti i Virtuelne stvarnosti. U članku naslovljenom Duboko Ronjenje  umetnici vizionarskog karaktera i mislioci poput Daglasa Kuplenda, Danijela Birnbauma, Pol Mek Kartija i Marine Abramović- pozvani su da komentarišu dostignuća tehnologije kao i pitanja uslovljena njenim razvojem koja se radjaju pre svega, u pogledu tehnološke sličnosti originalu. Oni su došli do novijih vrsta opažanja i istina, kako od tehnološke sveprisutnosti u našim životima i represije koje  prisustvo tehnologije vrši nad nama, tako i do novih oblika otudjenja i oblika postojanja prouzrokovanih radom novijih tehnologija.

Daglas Kupland, na primer, požalio se da je njegova stvarnost mnogo tužnija od njegove Virtuelne stvarnosti. (On je i autor knjige o Maršalu Mek Luhanu, 2009). Za njega je Virtuelna Stvarnost logična, krajnja tačka  našeg zatrpavanja podacima, tog procesa koji je otpočeo još u Gutenbergovo vreme a koji je kulminirao razvojem televizije i interneta. Po Kuplandu, upotreba interneta je postala toksičan proces  koji poznaju svi toksikomani-ovisnici, koji uvek jure za još većom količinom informacije. Ovaj umetnik tvrdi da provodimo dane ispred ekrana sa krajnje smanjenom količinom sna i da se naša sećanja u jednom danu svode na informaciju koju smo dobili preko ekrana i kojom kompjuter pumpa naš mozak. I danas, dogadja se upravo da  merimo  učinak utrošenog vremena tako što se pitamo koliko smo informacije apsorbovali u toku toga dana. Informacija je naše novo vreme a “icloud” je naša nova beskonačnost.

       Virtuelna Stvarnost jeste neka vrsta trenutnog ubrzanja i ona servira onoliko informacije koliko ljudski mozak može da prihvati. Virtuelna Stvarnost je brzo uspinjanje  našeg mozga uz Y asimptotu. Mnogi ljudi misle da kada se Virtuelna Stvarnost (VS) potpuno ustoliči u našim životima,  život na planeti biće potpuno izmenjen . Slično trenutku u istoriji kada je izmišljena struja bez koje danas ne možemo da zamislimo opstanak, tako dolazi vreme u kojem bez VS nećemo moći da zamislimo život, niti pojam borbe, erotike , pornografije i slično.Pa ipak, uprkos činjenici da je VS doista naporna za naš moždani sistem i reptilski mozak, ovaj umetnik nas podseća na pozitivnu činjenicu da kada neka nova tehnologija zavlada svetom ona takodje omogući staroj tehnologiji da se pretvori u odredjenu umetnost. VS bi mogla da nas vrati u zlatno doba interneta, sintetičkih umetnosti i slično.

Pravo ograničenje u domenu Virtuelne stvarnosti je što nas ona uvodi u neku vrstu amniotičkog  sna iz koga ulazimo u carstvo potpune samoće. Svi zajednički, kolektivni aspekti umetnosti su ovde zanemareni a njen najtužniji, solipsistički aspekt koji ispoljava tendenciju ka izolaciji, je jedini koji ovde stupa na scenu. Jesmo li  kineski filozof Žuangži koji je sanjao da je leptir,  ili smo taj leptir koji sanja da je filozof Žuangži?

Ja znam, na primer, da sam orao i jedino mi nedostaju veštačka krila da se vinem u vazduh i vratim u Pariz, ali i da dobijem veštačka krila nisam sigurna da bih znala da ih koristim. Ali treba li opsesivno da razmišljam kako se pravilno koriste artificijelna krila? Daglas Kuplend je u tom smislu smišljeno izjavio: “da se Nadrealizam kao umetnička tendencija pojavio danas, bio bi gotov u roku od nedelju dana.”, ili u toku kraćeg vikenda. Ne možemo se kretati brže od moždanog talasa inače bi nas algoritam spržio. Medjutim, ako je neko  prilično samozadovoljan i samodovoljan poput  Džordana Vulfsona, Džefa Kunsa ili Marine Abramović, umetnika koji skaču u brze algoritme, taj može da uzvikne:“Ovo je lepše i bolje od stvarnosti”. Većina umetnika danas ipak će ustuknuti pred većom algoritamskom akcijom, nakon onog početnog tehno-optimizma u umetnosti koji se stišao i nakon razvoja velikih umetničkih pokreta  kao što je bio Futurizam, u prvoj dekadi 20 veka, ili Net arta i Nulte Grupe u skorijem periodu, entuzijazam se stišao jer inteligentniji umetnici ne žele da budu okvalifikovani kao “tehnički zastareli”. A takodje, ti isti  ne bi želeli da im se ime vezuje za komercijalnu industriju i laku zabavu. Danas se više poštuju Situacionisti i Volter Benjamin kao i njihovi stavovi protiv industrije spektakla i zabave nego u vreme kada su rani tehno umetnici počinjali karijeru.

Osoba prema kojoj gajim veliko poštovanje je urbanista i nedavno preminuli filozof Pol Virilio. U veoma davnom intervjuu koji je  dao  francuskom Liberasionu 1996, on nas je vizionarski opomenuo protiv “autostrade informacije” na kojoj se dogadjaju različite nesreće izazvane ubrzanjem globalne komunikacije. I koliko god da nam je u tom dalekom trenutku njegova vizija izgledala strašna i ispunjena pesimizmom, ljudima se učinila važnom. Njegova misao se javila u vreme kada je naš susret sa Mrežom bio još uvek nov i neistražen, znači pre no što se razbuktala cela naša avantura sa Internetom. U razgovoru je Virilio  rešio da na lice stavi “masku proročice Kasandre” jer je neverovatna količina publiciteta bila posvećena lansiranju programa Vindous 95. Njegovo reagovanje nije direktno išlo protiv tehnološkog progresa kao takvog,  već više protiv načina  reklamiranja tog programa. On je odbio da ulazi u “mitologiju  komunikacije” koja je već ličila na meta-priču koja se služila “autostradom informacije”. Pošto je bio opsednut problemom brzine i njenih štetnih posledica na našu civilizaciju, Virilio je ovom prilikom izjavio da se plaši atomizacije, banalizacije sveta kao takvog u kome je brzina ludački napredovala-  upotrebom modema. Televizijska reklama za Vindous 95, praćena pesmom Roling Stounsa “Upali me”, izgledala  je kao sinteza svega onoga čega se filozof plašio i od čega je zazirao.

Virilijeva predskazanja nam danas izgledaju daleko stvarnija i savremenija od zastarelog programa Vindous 95. Njegova vizija nije negirala ulogu interneta u procesu demokratizacije saznanja, već  je samo ukazala na nešto drugo- na istorijsko poreklo nove tehnologije. Filozof  je napomenuo da je početkom 1960ih prvu Mrežu svih mreža instalirala služba državne bezbednosti  Sjedinjenih Država;  po Viriliju, Hladni rat i nuklearnu intervenciju Pošte 99+ je zamenio “rat informacija” koju je podržavao Internet. U tom smislu on je opisao uznemirujuću distopiju  savremenog interneta na sledeći način “ sa jedne strane, imali smo investiciju u oglasnim odeljenjima Tajm Vornera, Mikrosofta i Diznija, koje je održavala sa druge strane,  kontrola tajnosti informacije a koju je organizovala  Nacionalna Agencija za Bezbednost i neki drugi departmani američke vojne sile.” Neke od Virilijovih tvrdnji potvrdjene su 2013 u toku čuvene Snoudenove afere, ali je korisno setiti se da ih je on izneo još ranih 1990ih.

       U razgovoru koji sam vodila sa njim 1995 za časopis ERWHON 2 , a koji je bio naslovljen “Ka totalnoj katastrofi”,  izjavio je sledeće:”Svet , u stvari,  kontroliše Agencija za Nacionalnu Bezbednost, a Internet i ta Agencija su povezani i zavise jedno od drugog, ali se pitam do kog trenutka će ta kooperacija da potraje? I pitam se dokle će Internet da trpi okupaciju Agencije za Nacionalnu Bezbednost? U Pentagonu a verovatno uskoro i u Evropi svi će biti povezani i-  u rukama onih koji vladaju svetom.”

     Medjutim, ono što je Virilio nazivao “internetom”, za nas je naprosto Mreža, odnosno veliki kabl koji nas, obične ljude, povezuje sa Mrežom nad Mrežama. A  filozof  je video u internetskom modemu mamac za običnog gradjanina koji ga uvodi u mračne dubine mreže koju pak kontroliše vlada Sjedinjenih Država. “Internet je samo oglasno sredstvo koje će nas dalje povesti ka široj autostradi informacije. On jeste neka vrsta publiciteta, veoma privlačan, jeftin, predvidjen za ljude koji su se ranije nešto  teže orijentisali u svetu informacije.” Virilio nije verovao u demokratsku misiju interneta, a njegova kritika Interneta bila je deo njegove opšte, šire kritike ubrzanja i brzine kojom se svet kreće.

     “Ja definitivno ne verujem u “automatsku demokratiju”, pošto verujem u razmišljanje (refleksiju) a ne u automatski refleks i impulsivan svet. Nova tehnologija je tehnologija uslovljavanja čoveka i u tom smislu ona je sumnjiva rabota jer se oslanja na anketu i nadziranje gradjanstva.”

 Ako nam Virilijova teorija katastrofe i opšteg nesrećnog slučaja danas izgleda važna to je upravo zato što je ona predvidela brojne padove i probleme u upotrebi Interneta, slučajeve koji su se upravo dogodili kako ih je  predvideo. Ti incidenti ili katastrofe su sigurno poljuljali i čak uništili naš prethodni optimizam koji smo gajili u pogledu upotrebe “neta”. Donekle slično Barousu koji nam se  obratio gotovo istovetnim rečima nešto ranije te iste decenije,  Virilio je izjavio: “kada izmislimo neki objekat mi izmislimo i njegov nesrećni epilog.” Kada izmislimo, stvorimo neki brod, tu  odmah dodje i do brodoloma- kao što je došlo do skandala sa Kembridž- analitikom ili sa Vikiliksom, itd.

 I, pitanje koje sebi ovde postavljam, na kraju razmišljanja o umreženoj mreži novih tehnoloških pojmova i upotreba, je sledeće: gde sam se ja  lično zbunila i pustila da me uhvate u Mrežu svih mreža? U eri svih Špijunskih aktivnosti nazvanoj rat “špijuna protiv svih drugih špijuna”, zatvorila sam oči i upustila se u prisnu korešpodenciju sa neproverenim izvorom. Ta prepiska je trajala skoro dve godine i niko iz nje nije izašao kao pobednik. I ja lično, kao i moj suptilni korespondent, bilo da je bio plaćeni robot  ili običan policajac kome se dogodila greška, nismo bili svesni implikacije celokupne situacije: pa ipak! Važno je istaći ovde da je “greška” u algoritmu proizvela čudno i neosporno Umetničko delo kome je predgovor napisala Kris Kraus, autor i biograf mnogih drugih buntovnih umetnika poput Keti Aker, Henri Džejmsa, Pola Teka i drugih. U epohi Vikiliksa i potpune kontrole u okviru “mreže”, malo je  autora koji bi se usudili da bilo šta privatno ili intimno razmene putem te mreže i na kraju  da još sva ta razmišljanja objave kod izdavača Punktum Press-a. Možda je Keti Aker bila u stanju da bude na visini zadatka- ona je svoja usamljena razmišljanja i zabeleške slala anarho.teoretičaru MekKenzi Vorku. Ali, obzirom na neizvesnu apsorpciju Mreže, Kris Krausova je u predgovoru prepiske Keti Aker i MekKenzija napomenula da, u slučaju da je Akerova ostala u životu i da je videla knjigu u pripremi za štampu- nikada ne bi dopustila da svi intimni detalji prepiske odu u štampu. A ja sam svoju prepisku sa XYZ ipak odobrila jer sam na ovu prepisku gledala kao na poetski opus i kao neku vrstu potpuno novog hibridnog književnog žanra idiosinkratičnog stila. Ono što je mene lično zanimalo u toj priči-prepisci, bila je direktna primena cele istorijske spisateljske metode na razvoj ili zaplet te priče. Kao dva ko-autora, pisali  smo imejlove veoma brzo, “ne okrećući se unazad”, kao Orfej i Euridika, jurišajući kroz vreme i kroz Mrežu, da ne bismo izgubili “Euridiku” ili skriveno značenje i cilj prepiske zauvek. Kako je Mreža funkcionisala: na ovom putovanju,  autori Nina i XYZ bi zamenjivali uloge- ponekad bi XYZ bio Orfej, a kada bi mu ponestalo spisateljske energije, Nina bi se ubacila u njegovu ulogu, stavljala bi ga na ledja i nastavljala putovanje kroz umreženi Stiks kao Orfej. Ne zna se tačno ko je sve učestvovao u pisanju te knjige, pomalo je ličila na srednjovekovni engleski ep EVRYMAN. Kao starinska saga-epopeja slična je dijaloškom dnevniku napisanom prahom kog smo  nalazili pod kopitom konja koga su jahali i  srednjovekovni Trubaduri i Minezengeri, oni koji su krenukli da osvoje Mrežu  Jerusalima. Noću, dok smo se odmarali pored vatre, jedini zadatak nam je bio da jedni druge zasmejavamo u Mreži; Krstaški pohod je bio presurov, nismo verovali u budućnost ,  ionako smo  svi tu trebali da umremo. Jedina zabava nam  je bila da se smejemo u lice sudbini i Mreži koja se cepala, a iz nje je kuljao smeh. Eto tako je nastala knjiga CMOK, kao poseban sajberski žanr u literaturi ili bar ja sam tako gledala na svoju kripto-književnu aktivnost koja je donekle pomerila uloge, zadatke i granice Mreže.

© 2020 Trend Magazine. All Rights Reserved - Powered by Optimus Solutions.

Врати ме горе