Odlomak iz neobjavljenog romana “Astal tiš riba friš”

Najzad se Surlić pojavio. Juče ujutru išao sam Bulevarom narodnog poslanika nameran da upijem što više fotona, bilo je veoma ugodno, sunčano. U daljini kod raskrsnice Skurlić broj šest je stajao sa nekom bakicom i nešto pričao. Kada sam im prišao, žena je odmah zbrisala. Surla me je prvi pitao kuda sam krenuo. Rekao sam mu da idem u prodavnicu da kupim alge. Pogrešno me je razumeo: Kakve alke, šta će ti to? Ispravio sam ga, na šta me je on ponovo upitao: Šta si ti, neki poluvegeterijanac? Odgovorio sam: Makrobiotičar. Dodao je: Ne plašiš se da ti preko algi ugrade neke viruse koji mogu da ti naprave dar-mar u organizmu, da ti stvore u stomaku nekog Bramsa ili Šumana? U, pa to bi bilo sjajno, pošto ih obojicu obožavam, odgovorio sam. Osetio sam onaj karakterističan vonj, bio je opet natruntan. Rekao sam mu: Šta će ti taj debeli kaput? To mi je zaštita od strelica, može neko pljucom da me probuši, kaput ne može da probije, to mi je oklop. Opet sam ga pitao za roditelje, ali nije mi ništa odgovorio. Čini mi se da je ukapirao da ga to uvek pitam. Povela se reč o hrani, rekao je da voli da jede dobar hleb koji mu keva umesi i ispeče i koji je za njega kao neki kolač. Krenuo sam u pravcu prodavnice. Očekivao sam da će poći za mnom, ali nije, samo je stajao i gledao me. Pomislio sam: Da li je on svestan svoje situacije, nevolje u kojoj se nalazi. Ali još uvek može da uživa, makar u hrani. Sa guštom je pričao o hlebu kao o nekakvom kolaču. Eto, ima makar to, kao ona bakica koja uživa u suvim rebarcima. Ili ja koji uživam u divljim kupinama. Samo to nam je preostalo. Ali je sasvim dovoljno. Ne treba nam ništa više.

U nedelju oko podne sam kao i obično otišao do Trga mladenaca da malo posmatram kuću u kojoj je moj otac živeo posle rata i gde je takođe živeo kao dete Filip David sa svojim roditeljima, iako to nije baš sigurno. Nadao sam sa da će se pojaviti Voja Bekvalac koji je nekada navraćao na trg u to vreme. Kada sam iza Sinagoge izašao na trg video sam da je skoro ceo prekopan, menjane su toplovodne ili vodovodne cevi. Ipak klupe su stajale na svojim mestima, ali su bile zagrađene aluminijskom ogradom, osim jedne, tj. dve koje su se naslonima dodirivale. Na jednoj je sedela neka bakica. Seo sam na onu drugu, dakle, bili smo leđima okrenuti. U tom je naišla druga bakica i počeo je razgovor, poznavale su se, ali površno, bile si dugogodišnje komšinice. Ubrzo sam saznao da obe žive same, muževi su im umrli. Ova što je pristigla stalno mi se izvinjavala što moram da slušam njihove priče. Rekao sam joj da to nije nikakav problem, da mi to uopšte ne smeta. Inače ona je stanovala na samom uglu iznad restorana Marine, na četvrtom spratu, bez lifta. Silazila je tri ili četiri puta dnevno. Sada je bila u prodavnici da kupi šibice koje su joj potrebne da bi potpalila plin. Setio sam se da smo kadgod u stanu u Pap Pavla ulici imali plin koji je srahovito smrdeo. Ali voleo sam taj smrad plina koji se mešao sa mirisom kuvanog mleka, ili smrad izduvnih gasova koji je ulazio u stan sa ulice. Bakica sa šibicama rekla je ovoj što je sedela na klupi da nekad navrati do nje. Ova je odgovorila da hoće ali nekako neubedljivo. Kada je ova sa šibicama otišla ja sam nastavio da sedim naspram ove ćutljivije bakice, nije rekla ni jednu reč. Postalo mi je neprijatno, digao sam se i krenuo kući.

Juče u podne ću otići do grada. U Zmaj Jovinoj ulici ugledaću Voju Bekvalca kako priča sa nekim čovekom. Upravo su se opraštali, dok sam stigao, ovaj je već otišao. Obratiću se Voji rečima: Pa gde si, ti, čoveče? Odgovor će glasiti: U bolnici, deset dana. Imao je problema sa astmom. Opisao mi je nenormalne uslove u Institutu za plućne bolesti: osam kreveta u sobi koja je predviđena za četiri. Neki starac je u krevetu pored njega umirao, nisu našli za shodno da ga prebace u šok sobu. Zatim, problemi sa plaćanjem, u Institutu nisu bili sigurni da će Zavod za socijalno platiti usluge i boravak u bolnici. Tražili su od Voje da potpiše da će on platiti ako socijalno odbije. Radilo se o nekih šezdeset hiljada dinara. Naravno, nije hteo ništa da potpiše i onda su ga brže bolje izbacili na ulicu. Strašno! Posle smo prešli na naše umetničko-političke teme. U daljini smo videli Kopicla kako zamiče u Dunavsku ulicu. Vikali smo ga ali nije se obazirao, valjda nas nije čuo.

Prolazeći u podne Masarikovom ulicom, zazvoniću na interfon Dražićevima. Relja će biti u stanu. Pozvaće me je da dođem gore, ali ja ću mu predložiti da on siđe. Odvešće me je u unutrašnje dvorište, zapravo, mali kućni vrt. Stajaćemo i razgovaraćemo. Pomisliću: Kako je ovde uveče? Kao stvoreno za razmišljanje, za pisanje pesmica. Pokazao mi je neka stabla koja je sam zasadio. Ipak, moj vrt na obali Dunava je nešto drugo. Ali to je javni prostor za razliku od ovog. Iako je to zapravo moj unutrašnji vrt. Povela se reč o Knausgoru koga je Relja čitao. Spomenuo sam mu esej Ivana Milenkovića. Iznenada se pojavila Silvija sa psom, crnim mešancem koji je veselo skakao na moje bele pantalone. Izmicao sam se. Možda to nije bilo srdačno s moje strane. Relja je pokušavao da obuzda kuče, ali ja sam mu rekao da ne mari, da mi to ne smeta.

Počeo sam da čitam Knausgorov roman “Moja borba”. Prilično me je uvuklo, za dva dana pročitao sam dvesta stranica. Ali kako savladati hiljadu i sto, koliko ih ima u dva toma koji su prevedeni kod nas. I da li to ima smisla? Setio sam se da me je na Salonu Boda Beljanski nešto pitao u vezi Knausgora. Bio sam već pročitao Ivanov esej pa sam mu nešto referisao o Knausgorovom non fction realizmu. Vrlo neozbiljno od mene. Sada sam morao da uzmem da pogledam taj roman. Pogotovo posle onog razgovora sa Reljom u vrtu, kada mi je rekao da primećuje neke sličnosti u pisanju. Tematski da, ali u postupku nema ništa, ja ne pišem realistički, više pripovedam. (Upravo, to u prvom tomu Moje borbe Knausgoru zamera jedan njegov prijatelj, kaže mu: Morao bi više da pripovedaš.) Imam patos, intonaciju, dok je Knausgor objektivan, bilo da opisuje svoja osećanja ili neke situacije kojih se seća. U pitanju je visoka tekstualna rezolucija koja je meni nedostupna, jednostavno, ne umem tako da pišem. Možda tako piše Miljenko Jergović. Da pretpostavimo da se sve to stvarno i dogodilo, ali da li to igra neku ulogu? Pa naravno da ne igra. Smešno je i da se poredim sa Knausgorom, naravno, to je pitanje formata, ja sam sitna riba. Kao kada bih se poredio sa Aleksandrom Tišmom. I Tišma i ja se bavimo istim prostorom, istim pejzažom, ali pristup je sasvim drugačiji, da ne kažem da sam ja slep za ono što on vidi. Ja se bavim sličnim situacijama kao i Knausgor, ali on ih ispisuje, slika ih detaljno a ja samo ovlaš i sa veće distance, njemu je potrebno hiljadu strana za roman a meni sto dvadeset. Ali u toj sažetosti ne vidim nikakvu prednost, naprotiv, to je nedostatak, nesposobnost. Na jednom mestu u romanu Knausgor kaže da je suština pisanja u obuzdavanju individualnog stila i tematike. Dakle, redukcionizam je na delu, tako se ostvaruje forma. Ali šta je forma? Setio sam se da mi je Vasa rekao da je osnovni problem mog romana “Grozota ili…” to što nema formu. Sitnica! Imam stila, postoji tema, ali forme nigde. Ako kažemo da je stil nešto subjektivno, a tema nešto objektivno, forma bi bila nešto između, srednji termin. Forma nastaje u sučeljavanju stila i tematike, tj. materijala. Treba pisati podalje od sebe, čak i kada pišemo o sebi, ali podalje i od neke konkretne teme. Temi se ne sme pridavati veliki značaj i tu pomaže ironijska distanca ali ne sme se pridavati značaj ni individualnom stilu koji se pre svega ogleda u jeziku, dakle treba persiflirati sam jezik, komentarisati sopstveni glas. Naravno, kompozicija romana nije isto što i forma romana. Kompozicija je nešto što je spolja nametnuto a forma mora da dolazi, da raste iznutra. Forma se generiše, ona nastaje. Ona nije nikakav kalup ili šablon. Šta bi o ovome imali da kažu strukturalisti, ili poststrukturalisti? Knausgor u ovaj problem forme uvodi pojam slobode. Uzima primer Remboa: sloboda da se nešto učini, tj. da se ne učini. Ne znam kako ovo da razumem. Možda bi se onda moglo reći da se forma postiže narušavanjem žanra, pomeranjem granica žanra. Ako kažemo da je žanr neka vrsta kalupa, nešto okoštalo i oveštalo, dakle mrtvo. Forma je nasuprot, nešto živo, novo. Ali nije to tako jednostavno. Haos ipak ne može biti forma. Kako prepoznati novo u žanru, tj. formu, a da to ne bude haos? Mislim da je to osnovni problem u mom romanu “Grozota ili…”. I uopšte, sve moje knjige imaju taj problem, primetna je borba za formu. Rezultat je problematičan, dosta toga je ostalo na tri ćoška, forma se nije ovaplotila. Rečju, haos, moje knjižice su haos.

Moje pisanje je neka vrsta afektacije, što je neozbiljno. To je kao kada dete koje se plaši nekoga, pokušava da ga nasmeje, tj. odobrovolji.

Pre neki dan Kopicl mi je rekao da se osniva Fondacija Aleksandar Tišma. Zvala ga je Bora Babić i predložila mu da bude predsednik upravnog odbora. Iza svega treba da stoji Akademija i Matica. Svake druge godine bi se dodeljivala nagrada Aleksandar Tišma. U upravnom odboru pored Kopicla i Bore treba da budu još i Andrej Tišma, Ivan Negrišorac i … još neko ali sada ne mogu da sesetim ko. Interesantno da nema Žilnika i Vegela. Izgleda da žele Tišmu da prevedu definitivno na jednu stranu.

Nemam para ni za kavu. Proletos mi je sestra kupila za rođendan cipele i pantalone. Ali to su letnje cipele koje nisu vodootporne, pantalone su tanke. Morao bih da kupim cipele i pantalone za zimu, ali postavlje se pitanje kako. Odeća mi je sva iskrzana, stvari koje nosim već tridesetak godina. Potrebni su mi i suplementi za preživljavanje ali… Ipak, u svemu tome vidim pravednost, jednostavno, to sam zaslužio.

Namam više volje da pišem. Piskaranje te ostavlja nezainteresovanog. Kada pišeš roman on te uvuče, posle ne možeš da ga ostaviš, makar da je to gomila gluposti. Nastaje jedan svet u kom ćeš provesti jedno vreme. Privikneš se na neki krajolik i on ti postane drag, makar da je goluždrav, nikakav, ili pak jeziv.

Dve večeri za redom u Zavodu. Prvo je bilo posvećenu Radomiru Konstantinoviću. Video sam se sa Ivanom Milenkovićem. Ipak želi da emituje na Trećem programu “Korotu”, rekao mi je da mu pošaljem poslednju verziju. Znači, biće nešto! U međuvremenu, poslao sam Vladislavi roman. Odmah mi se javila, u mejlu mi je napisala: Pročitala sam petinu romana. Sjajno! Ja sam joj odgovorio: Samo polako, posle nastaju problemi, drugi deo je dosta slabiji. Sutradan mi se opet javila: Nisam uspela da pročitam roman do kraja, sad sam videla da imam nekih obaveza, ali ovo drži vodu. Naravno, sada sam u daunu. Ovom eufemizmom dala mi je na znanje da roman nije ništa posebno i pored dobrog početka. Drži vodu, tj. može da prođe. Katastrofa! Odgovorio sam joj: Drži vodu dok majstori ne odu. Već sam bio pri odluci da dam roman izdavaču, ali sada vidim da neće biti ništa od toga. U ostalom, šta će mi to. Para nema kako god okreneš. Takođe, nemam šanse da dobijem neku ozbiljnu nagradu koja bi onda pokrenula prodaju.

Danas u podne sedeo sam sa Sinišom Tucićem i Vojom Bekvalcem u Katoličkoj porti. Pričali smo o raznim stvarima. Pojavio se i Nikola Janković, izdavač. Na kraju smo ostali sami ja i Siniša. Rekao mi je kako je na Fejsbuku slušao neke nepoznate pesme od La strade

© 2019 Trend Magazine. All Rights Reserved - Powered by Optimus Solutions.

Врати ме горе