Popodne jednog pesnika

POPODNE JEDNOG PESNIKA

Odletela sam iz popodneva jednog pesnika, bez reči. Između nas, čarobne čestice nisu spuštale mrežu.
Rame na koje sam želela da spustim glavu, bilo je zaključano katancem. Umesto kiše padale su suze, primoravajući me da razmislim.
Misli nastale iz osećanja lutaju mračnim stazama da bi se misao božja pretvorila u svetlost. Misli nastale iz duboke čežnje tonu još dublje i nestaju bez glasa.
Otišla sam iz popodneva jednog pesnika noseći pesme nastale u pesku. Kotrljajući slova kao točak koji pokreće svet.
Ljubav dolazi i odlazi!
Ležeći u travi, pesnik puca u pesmu i pogađa.

 

IZNAD KRISTALNIH OBLAKA

Ako lepa reč gvozdena vrata otvara, ovim rečima otvaram tvoje srce. Iz tajnih odaja čupam pero. Da! Zabolelo je, kao ljubavna bol. Bol, naslagana na druge. Pišem sa sitnim svetlosnim pauzama. Lepim rečima ispisujem blizinu. Mogućnost da te dotaknem lebdenjem pera.
Šta će se dogoditi, kada susretneš latice ruža? Iz kakvih dubina izvire, u kakve pećine uvire, lepota osuđena na večno širenje?
Tražeći nit svilene ljuske, slušam glas. U svom sluhu pronalazim manastir. Zavlačim se u molitvu. U suzu, koja predvodi potope. Dopuštam molitvi da se rastvori u pustinju. Dok ne čujem glas, urezan u šapat.
Lepe reči otvaraju srce. Čujem spasonosne zvončiće. Zrak Sunca, upleten u hodnike. Čujem trunčicu vatre. Nevidljive zapise. Zvezde koje mirišu, kao mrvice tamjana. Čujem šumove srca. Dok se ljubavne kapi mešaju.

 

PRELIVENA KIŠOM

Dremam na radnom mestu, prelivena zvucima kiše. Glavu naslanjam na čekić. Čekić pridržavam rukama, da mi ne padne na noge.
Neupućena u zemaljske moći, spadam u loše trgovce. Dukati me zaobilaze u širokom luku. Ljubavne strele me ignorišu. Na moje oči, miris kože i lepka spušta zvezdane kapije. Pssst! Spavam! Javljaju izvori bliski istoku.
Postoje snovi koje želim da sačuvam, kao posebnu vrstu vinove loze. Pišem i brišem! Romantično nijansiram, sadašnji trenutak. Dunav i Sava, zapljuskuju neosvojive bedeme. Nebo ima oblik vizantijske ptice.
Sanjam…
Kada me inspiracija secka na zalogaje, postajem selica, sa čergom nerođenih slova.Činim sve, da u stomaku pesme umesto greha, izrastu rajske cipele.
Zato ubrzavam kretanje. Instaliram jabuke. I mogućnost, da istina ima bezbroj.

 

KOMADIĆ DAHA

Tražila sam te. Duh je lutao svemirom, dok je telo spavalo ispod stabla, svima dobro poznatog. Došao je red, da polovinu života provedem ispod grana sa kojih sam sišla. Da maštam i tumaram, tražeći polovinu, koja je davno nestala na krilima zelenog zmaja.
Duša je nepregledna. Ima svetle pustinje i crne poveze. Dok lebdiš, postaješ njen deo, ali nepomazan kao da škripiš u dubinama. Nisam bila oduševljena plodovima, kojima sam se hranila. Ta saznanja su bila gorka. Pljuckala sam koštice ka Suncu, da im se zatre svaki trag. Glad je bila nelagodna. Otvarala je prazninu sa nebrojenim šiljcima.
Sanjala sam te. Stomak je zavijao. Morala sam da pojedem komadić daha. Tada bih te pronašla i oslobodila od zmaja. Kada bih ubrala… makar… I gle! Ispred mene se okrenulo, nešto tvrdo kao orah. Možda ukusno, kao krv. Progutala sam bobicu, kao što se gutaju poljupci. Zaspala sam još jednom, pogođena bobicom iz tvoje ruke. Sanjala sam, prelazeći iz ljuske u ljusku. Sve više, ličila sam na svetlost kojom pulsira tama.
Kada sam te ugledala, iznad plamenih jezičaka, na koži istetoviranoj ljuspicama, uplašila sam se i pala na krilo zmaja. Ne potiskujući strah, oslobađala sam se nebesa kao prastarih košulja. Ljuspe su me bockale i podsećale na glad. Shvatila sam! Kroz mnoštvo bobica, kroz mnoštvo padova, dodirnuću suštinu.

© 2019 Trend Magazine. All Rights Reserved - Powered by Optimus Solutions.

Врати ме горе